NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Stranica 1 / 2. 1, 2  Next

Prethodna tema Sljedeća tema Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on pet pro 25, 2015 1:09 am

eso1547

9. DECEMBAR 2015.
VLT ponovo razmatra cudni kosmicki sudar

Spektakularni rezultat 360 miliona godina dugog kosmičkog sudara otkriven nam je, sa velikim brojem detalja, na novoj slici ESO-ovog Veoma velikog teleskopa (engl. Very Large Telescope - VLT) na Paranal opservatoriji. Među materijalom koji se sudara nalazi se i retka i misteriozna, mlada patuljasta galaksija. Ova galaksija dala je astronomima sjajnu mogućnost da nauče više o njoj sličnim galaksijama za koje se očekuje da su bile česte u ranom univerzumu, ali su uglavnom previše blede i daleke da bi bile posmatrane trenutno aktuelnim teleskopima.

NGC 5291, magloviti, zlatni oval koji dominira sredinom ove slike, predstavlja eliptičnu galaksiju koja se nalazi na oko 200 miliona svetlosnih godina od nas u sazvežđu Kentaura. Pre više od 360 miliona godina, NGC 5291 učestvovala je u dramatičnom i nasilnom sudaru sa drugom galaksijom koja je velikom brzinom jurišala ka njenom jezgru. Ovaj kosmički sudar doveo je do izbacivanja ogromnih tokova gasa u okolni svemir, koji je kasnije počeo da sija u vidu prstenaste formacije oko NGC 5291 [1].

Tokom vremena, materijal u ovom prstenu se sakupljao i kolapsirao u ogroman broj zvezdorodnih regiona i nekoliko patuljastih galaksija, prisutnih u vidu svetlo plavih i belih regiona rasutih oko NGC 5291 na ovoj novoj slici sa FORS instrumenta, koji se nalazi na VLT-u. Najmasivnija i najsjajnija grudva materijala, desno od NGC 5291, je jedna od ovih patuljastih galaksija pod imenom NGC 5291N.

Mlečni put, kao sve velike galaksije, formirao se kroz nagomilavanje manjih, patuljastih galaksija u ranim godinama univerzuma. Ove male galaksije - one koje su preživele samostalno do današnjeg dana, danas uglavnom sadrže izuzetno stare zvezde.

Međutim, NGC 5291N, kako se čini, ne sadrži stare zvezde. Detaljna posmatranja MUSE spektrografom [2] ukazuju na to da spoljašnji delovi galaksije imaju osobine koje se uglavnom povezuju sa formiranjem novih zvezda - ono što posmatramo nije u skladu sa trenutnim teorijskim modelima. Astronomi smatraju da bi ovi čudni aspekti galaksije mogli biti rezulat sudara gasa ogromne mase u datom regionu.
NGC 5291N ne izgleda kao tipična patuljasta galaksija, već sasvim suprotno, deli zapanjujući broj sličnosti sa grudvastim strukturama unutar mnogih galaksija u kojima se formiraju zvezde u dalekom univerzumu. Ove osobine čine datu galaksiju unikatnim sistemom u našem lokalnom svemiru i veoma bitnom laboratorijom za proučavanje ranih, gasom bogatih galaksija, koje su inače previše daleke da bi bile posmatrane detaljno trenutno raspoloživim teleskopima.

Ovaj neobični sistem je i ranije posmatran pomoću instrumenata koji se nalaze na zemlji, uključujući i ESO 3.6-metarski teleskop na La Sija opservatoriji [3]. Međutim, mogućnosti koje nude MUSE, FORS i Veoma veliki teleskop, tek sada su nam omogućili da odredimo istoriju i osobine NGC 5291N galaksije.

Buduća posmatranja, uključujući i ona sa ESO Evropskog esktremno velikog teleskopa (E-ELT), omogućiće astronomima da dalje ispitaju ovu patuljastu galaksiju i njene preostale misterije.


Beleške
[1] NGC 5291 trenutno interaguje, ali "nežnije" sa MCG-05-33-005 — Školjka galaksijom — neobičnom galaksijom u obliku zareza koja se poput pijavice "zakačila" za veoma sjajno jezgro NGC 5291 galaksije.

[2] NGC 5291N ja posmatrana zahvaljujući integralnoj spektrografiji tokom prvog naučnog verifikacionog perioda MUSE instrumenta. Spektrografija integralnog polja podrazumeva sakupljanje spektara u svakoj tački neba, čime se obezbeđuje trodimenzionalna slika mete. MUSE posmatranja su otkrila neočekivanu emisiju kiseonika i vodonika na periferiji NGC 5291N.

[3] NGC 5291 je proučavana zahvaljujući ESO 3.6-metarskom teleskopu na La Sija opservatoriji 1978. godine. Ova posmatranja su otkrila velike količine materijala u međuzvezdanom prostoru oko galaksije, za koji sada znamo da predstavlja zvezdorodne regione i nekoliko patuljastih galaksija koji se stvaraju kolapsom gasovitog prstena oko galaksije.

Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on sri stu 18, 2015 9:20 pm


eso1545

18. NOVEMBAR 2015.
Rođenje čudovišta

ESO-ov VISTA teleskop pronašao je hordu, do danas skrivenih, masivnih galaksija, koje su postojale kada je univerzum bio u fazi ranog detinjstva. Otkrivanjem i ispitivanjem više ovakvih galaksija nego ikada pre, astronomi su po prvi put saznali kada tačno su se ove džinovske galaksije prvi put formirale.

Samim brojanjem galaksija na jednom delu neba moguće je proveriti astronomske teorije o formiranju i evoluciji galaksija. Međutim, ovakav jednostavan zadatak postaje sve teži kako astronomi pokušavaju da izbroje sve udaljenije galaksije, sve slabijeg sjaja. Stvari se dalje komplikuju ćinjenicom da su najsjajnije i najlakše za posmatranje galaksije - najmasivnije u univerzumu - sve ređe što gledamo dalje u prošlost svemira, dok su one brojnije i slabijeg sjaja sve teže za pronalaženje.

Tim astronoma pod vođstvom Karine Kaputi, sa Keptejn Astronomiskog Instituta, Univerzitet u Groningenu, otkrio je mnoštvo udaljenih galaksije koje su do sada bile skrivene. Koristili su se slikama UltraVISTA kataloga, jednog od šest projekata koji koriste VISTA teleskop da bi napravili katalog neba na bliskim ingracrvenim talasnim dužinama, te napravili prvi popis galaksija slabog sjaja, iz vremena kada je univerzum bio između 0.75 i 2.1 milijardi godina star.

UltraVISTA posmatra isti deo neba, skoro četiri puta veći od punog Meseca, od decembra 2009. godine. Ovo je najveći deo neba ikada do sada sniman, do ovih dubina, na infracrvenim talasnim dužinama. Tim je kombinovao posmatranja UltraVISTA i NASA Spicer svemirskog teleskopa, koji ispituje kosmos na još dužim, srednjim infracrvenim talasnim dužinama [1].

"Pronašli smo 574 nove masivne galaksije - najveći skup ovakvih skrivenih galaksija u ranom univerzumu ikada sakupljen", objašnjava Karina Kaputi. "njihovim proučavanjem doćićemo do odgovora na jednostavno, ali veoma bitno pitanje: kada su se prve masivne galaksije formirale?".

Posmatranjem svemira na bliskim infracrvenim talasnim dužinama, astronomi su uspeli da vide objekte koji su istovremeno zaklonjeni prašinom i veoma udaljeni [2], formiran u vreme kada je svemir bio u fazi ranog detinjstva.

Tim je pronašao pregršt ovakvih galaksija za veoma kratko vreme. Veliki deo masivnih galaksija [3] koje danas vidimo oko nas u obližnjem univerzumu, već su bile formirane tri milijarde godina nakon Velikog Praska.

"Nismo pronašli dokaze o postojanju ovih galaksija do pre oko milijardu godina nakon Velikog Praska, s' toga smo uvereni da je ovo vreme kada su prve masivne galaksije formirane", zaključuje Henri Džoj MekKraken, ko-autor rada [4].

Pored gorenavedenog, astronomi su došli do zaključka da su masivne galaksije brojnije nego što se to mislilo ranije. Galaksije koje su prethodno bile sakrivene čine polovinu ukupnog broja masivnih galaksije koje su postojale u vreme kada je svemir bio star između 1.1 i 1.5 milijardi godina [5]. Ovi novi rezultati protivreče trenutnim modelima evolucije galaksija u ranom univerzumu, prema kojima se ne očekuje prisustvo ovakvih čudovišnih galaksija u ovim ranim vremenima.

Stvari se dalje komplikuju u slučaju da su masivne galaksije neočekivano "prašnjavije" u ranom univerzumu, više nego što astronomi predviđaju, kada čak ni UltraVISTA ne bi mogla da ih detektuje. Ukoliko je ovo zaista i slučaj, trenutna slika formiranja galaksija u ranom univerzumu moraće da bude potpuno revidirana.

Atakama veliki milimetarski/submillimetarski teleskop (ALMA) će takođe tragati za ovim prašnjavim galaksijama koje bi mogle da nam promene pogled na njihovu evoluciju. Ukoliko bi bile pronađene, one će služiti i kao posmatračke "mete" novog 39-metarskog Ekstremno velikog teleskopa (E-ELT), koji će nam omogućitu detaljno posmatranje nekih od prvih ikada formiranih galaksija.


Beleške
[1] ESO’s VISTA teleskop je posmatrao u bliskom infracrvenom opsegu od 0.88–2.15 μm, dok Spicer posmatra u opsegu talasnih dužina između 3.6 i 4.5 μm.

[2] Širenje svemira znači da, što je dalja galaksija, deluje da se ona sve brže kreće od posmatrača na Zemlji. Ovo širenje dovodi do premeštanja svetlosti ovih udaljenih objekata u crvenije delove spektra, što znači da su posmatranja u bliskim do srednjih infracrvenih talasnih dužina neophodna da bi se snimila svetlost ovih galaksija.

[3] U ovom kontekstu, masivno znači 50 milijardi puta masivnije od Sunca. Ukupna masa zvezda u Mlečnom putu je bliska ovoj cifri.

[4] Tim nije pronašao masivne galaksije dalje od crvenog pomaka 7, što je ekvivalentno sa 0.9 milijardi godina nakon Velikog Preska.

[5] Ovo je ekvivalentno crvenom pomaku između z=5 i z=4.

Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on sri stu 18, 2015 6:01 pm


eso1544

11. NOVEMBAR 2015.
Sjajni oreol zombi zvezde


Ostaci kobne interakcije između umrle zvezde i njenog ručka - asteroida, proučavani su do detalja po prvi put i to od strane internacionalnog tima astronoma potpomognutog Veoma velikim teleskopom na ESO-ovoj Paranal opservatoriji u Čileu. Ova studija nam daje uvid u daleku budućnost i sudbinu Sunčevog sistema.

Tim je, pod vođstvom Kristofera Mansera - doktoranta sa Univerziteta u Varviku, Velika Britanija, koristio podatke sa ESO-ovog Veoma velikog teleskopa (engl. Very Large Telescope (VLT) i drugih opservatorija, u cilju proučavanja rasturenih ostataka jednog asteroida u okolini zvezdanog ostatka - belog patuljka pod imenom SDSS J1228+1040 [1].

Koristeći nekoliko instrumenata, uključujući Ultraljubičasti i Vizuelni Ešel Spektrograf (engl. UV and Visual Echelle Spectrograph (UVES)) i X-shooter - oba se nalaze na VLT-u, tim je sastavio detaljna posmatranja svetlosti koja dolazi od belog patuljka i okolnog materijala u trajanju od neverovatnih 12 godina, od 2003. do 2015. Posmatranja tokom više godina su bila neophodna da bi se sistem ispitao iz više različitih uglova [2].

"Slika koju dobijamo iz obrađenih podataka nam pokazuje da su ovakvi sistemi zaista diskoliki i otkriva nam mnoge strukture koje ne bismo mogli da detektujemo u samo jednom snimku", objasnio je prvi autor Krištofer Manser.

Tim je koristio tehniku pod nazivom Doplerova tomografija - u suštini sličnu medicinskoj tomografiji koja podrazumeva skeniranje ljudskog tela - a koja im je omogućila da do detalja mapiraju strukture sijajućih gasnih ostataka obroka zvezde koji orbitira oko J1228+1040 po prvi put.

Dok velike zvezde - oko 10 puta masivnije od mase Sunca - prolaze kroz spektakularnu i nasilnu završnicu svog života - supernova eksploziju, manje zvezde su pošteđene ovakve dramatične sudbine. Kada zvezde, poput Sunca, dođu do kraja svog života, trošeći svo raspoložilo gorivo, šire se do faze crvenog džina, a zatim odbacuju svoje spoljašnje omotače u okolni svemir. Vrelo i veoma gusto jezgro nekadašnje zvezde - beli patuljak - je sve što na kraju ostaje.

Postavlja se pitanje, da li bi planete, asteroidi i druga tela ovakvog sistema preživela ovaj vatreni ispit? Šta bi od svega ostalo? Nova posmatranja nam daju odgovor na to.

Retko se dešava da beli patuljak bude okružen diskom gasovitog materijala koji oko njega orbitira - samo je sedam primera pronađeno do sada. Tim je zaključio da je neki asteroid skrenuo opasno blizu umrle zvezde i bio rasturen na delove ogromnim plimskim silama kojima je bio izložen, te formirao disk materijala koji sada možemo posmatrati.

Disk koji orbitira je formiran na sličan način na koji su nastali fotogenični prstenovi koje vidimo oko planeta blizu naše, kao što je Saturn. Međutim, iako je J1228+1040 više od sedam puta manjeg prečnika od prstenaste planete, ima 2500 puta veću masu. Tim je došao do saznanja da je udaljenost između belog patuljska i njegovog diska takođe veoma različita - Saturn i svi njegovi prstenovi bi se komotno mogli smestiti u taj procep [3].

Nova dugoročna studija pomoću VLT-a, omogućila je timu da prati precesiju diska usled uticaja jakog gravitacionog polja belog patuljka. Oni su takođe shvatili da je disk donekle nepravilan, te da još uvek nije postao potpuno kružan.

"Kada smo otkrili obrise diska koji kruži oko belog patuljka još 2006., nismo mogli ni da zamislimo sa koliko detalja ćemo imati sliku danas, sačinjenu od 12 godina skupljanih podataka - definitivno je vredela čekanja", dodao je Boris Gensike, ko-autor studije.

Ostaci poput J1228+1040 mogu nam dati bitne tragove pri odgonetavanju okolina koje postoje oko zvezda kojima se bliži kraj životnog ciklusa. Oni mogu pomoći astronomima da razumeju procese koji se dešavaju u vansolarnim sistemima i čak predvide sudbinu Sučevog sistema kad Sunce dođe do kraja svog života, za oko sedam milijardi godina.


Beleške
[1] Puno ime belog patuljka je SDSS J122859.93+104032.9.

[2] Tim je identifikovao nepogrešiviu tripletnu strukturu - spektralni potpis jonizovanog kalcijuma (Ca II) koji podseća na trozubac. Razlika između posmatrane i poznate talasne dužine ove tri linije može da nam odredi brzinu gasa sa značajnom preciznošću.

[3] Iako je disk oko belog patuljska mnogo veći od Saturnovog sistema prstenova u Sunčevom sistemu, on je malecni u poređenju sa diskovima iz kojih se formiraju planete u okolini mladih zvezda.

Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on sri stu 18, 2015 5:17 pm


eso1542

28. OKTOBAR 2015.
VISTA otkriva novi sastavni deo Mlečnog puta

Uz pomoć ESO Veoma velikog teleskopa, astronomi su otkrili par izuzetno vrelih zvezda, koje su tako blizu jedna drugoj da se njihovi delovi praktično dodiruju. Ove dve zvezde u sistemu VFTS 352 mogle bi katastrofalno završiti svoje živote, pri ćemu će ili formirati jedinstvenu zvezdu ili dvostruku crnu rupu.

Dvostruki sistem zvezda VFTS 352 nalazi se na oko 160 000 svetlosnih godina u maglini Tarantula [1]. Ovaj fascinantni predeo svemira predstavlja jedan od najaktivnijih zvezdanih porodilišta u našem susedstvu. Najnovije opservacije teleskopa VLT [2] otkrile su da je ovaj par mladih zvezda među najekstremnijim i najčudnijim koji su do sada otkriveni.
Sistem VFTS 352 čine dve veoma tople, sjajne i masivne zvezde koje kruže jedna oko druge. Centri ovih zvezda nalaze se na oko 12 miliona kilometara [3]. Zapravo, zvezde su toliko blizu jedna drugoj da se njihove površine preklapaju. Između njih se formirao svojevrsni most. Sistem VFTS 352 nije samo najmasivniji predstavnik takozvanih “overcontact binaries” — mase od oko 57 masa Sunca — već ga čine najvrelije komponente sa površinskim temperaturama od preko 40.000 stepeni Celzijusa.

Ekstremne zvezde poput ovih igraju ključnu ulogu u evoluciji galaksija i smatra se da su najvažniije fabrike elemenata kao što je kiseonik. Ovakve dvostruke zvezde povezane su sa oblicima egzotičnog ponašanja kao što su zvezde vampiri, u kojima manja zvezda isisava materiju sa površine veće zvezde (eso1230).

Međutim, u slučaju sistema VFTS 352, obe zvezde su skoro identične veličine. Materija se ne prebacuje sa jedne na drugu zvezdu, već predstavlja zajedničko dobro [4]. Procenjuje se da članovi sistema VFTS 352 zajednički koriste oko 30 odsto svoje materije.
Ovakvi sistemi su retki, budući da ova faza u životu zvezda traje kratko i teško je uhvatiti pravi trenutak za posmatranje. Takođe, s obzirom da su zvezde toliko blisko postavljene jedna u odnosu na drugu, astronomi veruju da se među njima javlja mešanje materije koja potiče iz zvezdanih unutrašnjosti.

“Sistem VFTS 352 je za sada najbolji sistem koji prikazuje vrele i masivne zvezde u ovoj neobičnoj razmeni materije ”, objašnjava Leonardo Almeida sa Univerziteta Sao Paolo u Brazilu, glavni autor rada. "U tom svetlu, ovo je fascinantno i veoma važno otkriće".

Astronomi predviđaju da će sistem VFTS 352 doživeti fatalnu sudbinu na jedan od sledeća dva načina. Prvi scenario predviđa spajanje dve zvezde u jednu, što će najverovatnije dovesti do džinovske, brzotrotirajuće, magntne zvezde. "Ukoliko nastavi da rotira, završiće u jednoj od najekstremnijih eksplozija u svemiru, poznate i kao dugožoveži bljesak gama zraka", rekla je vodeća naučnica ovog projekta Hugues Sana, sa Univerziteta Leuven, Belgija [5].

Drugi scenario pojašnjava vodeća teorijska astrofizičarka u timu, Selma de Mink sa Univerziteta u Amsterdamu: “Ako se zvezde pomešaju dovoljno, obe mogu ostati kompaktni objekti te će u tom slučaju sistem VFTS 352 izbeći spajanje. Ovaj scenario bi objekte poveo drugim evolucionim putem koji je potpuno drugačiji od evolutivnog puta normalne zvezde. U tom slučaju, članice ovog sistema bi završile kao eksplozije supernovih, formirajući na taj način binarni sistem crnih rupa. Ovakav jedna objekat bio bi intenzivni izvor gravitacionih talasa.”

Ukoliko dokažu održivost drugog scenarija [6], to bi predstavljalo novitet u opservacijama u oblasti stelarne astrofizike. Međutim, bez obzira na to kako ovaj sistem okonča svoj život, već je astronome obezbedio sa dovoljno vrednim podataka o ovakvim, neobičnim sistemima zvezda.


Beleške
[1] VVV istraživanje obuhvata posmatranje centralnih delova naše galaksije na pet talasnih dužina u bliskom infracrvenom delu elektromagnetnog spektra. Ukupna površina obuhvata 520 stepeni kvadratnih i sadrži najmanje 355 razvejanij i 33 globularnih zvezdanih jata. VVV je višefunkcionalan po prirodi, a sa ciljem da se otkrije što veći broj promenljivih objekata i obezbediće više od 100 posmatranja sa određenim vremenskim razmacima, za svaki deo neba koji pokriva. Očekuje se, kao razultet, katalog sa oko milijardu tačkastih izvora, uključujući milion različitih trenutaka u vremenu za svaki deo neba. Podaci će se koristiti u proizvodnji trodimenzionalne mape centralnog ovala naše galaksije.

[2] Oblaci prašine u međuzvezdanom prostoru apsorbuju i reflektuju vidljivu svetlost veoma efikasno, što ih čini neprozirnim. Međutim, na većim talasnim dužinama, kao onim na kojima posmatra VISTA, oblaci su mnogo transparentniji, dozvoljavajući da se ispituju regionu koji su iza prašine.

Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on čet lis 22, 2015 9:41 pm

eso1540

21. OKTOBAR 2015.
Poljubac za kraj

Uz pomoć ESO Veoma velikog teleskopa, astronomi su otkrili par izuzetno vrelih zvezda, koje su tako blizu jedna drugoj da se njihovi delovi praktično dodiruju. Ove dve zvezde u sistemu VFTS 352 mogle bi katastrofalno završiti svoje živote, pri ćemu će ili formirati jedinstvenu zvezdu ili dvostruku crnu rupu.

Dvostruki sistem zvezda VFTS 352 nalazi se na oko 160 000 svetlosnih godina u maglini Tarantula [1]. Ovaj fascinantni predeo svemira predstavlja jedan od najaktivnijih zvezdanih porodilišta u našem susedstvu. Najnovije opservacije teleskopa VLT [2] otkrile su da je ovaj par mladih zvezda među najekstremnijim i najčudnijim koji su do sada otkriveni.

Sistem VFTS 352 čine dve veoma tople, sjajne i masivne zvezde koje kruže jedna oko druge. Centri ovih zvezda nalaze se na oko 12 miliona kilometara [3]. Zapravo, zvezde su toliko blizu jedna drugoj da se njihove površine preklapaju. Između njih se formirao svojevrsni most. Sistem VFTS 352 nije samo najmasivniji predstavnik takozvanih “overcontact binaries” — mase od oko 57 masa Sunca — već ga čine najvrelije komponente sa površinskim temperaturama od preko 40 000 stepeni Celzijusa.

Ekstremne zvezde poput ovih igraju ključnu ulogu u evoluciji galaksija i smatra se da su najvažniije fabrike elemenata kao što je kiseonik. Ovakve dvostruke zvezde povezane su sa oblicima egzotičnog ponašanja kao što su zvezde vampiri, u kojima manja zvezda isisava materiju sa površine veće zvezde (eso1230).

Međutim, u slučaju sistema VFTS 352, obe zvezde su skoro identične veličine. Materija se ne prebacuje sa jedne na drugu zvezdu, već predstavlja zajedničko dobro [4]. Procenjuje se da članovi sistema VFTS 352 zajednički koriste oko 30 odsto svoje materije.
Ovakvi sistemi su retki, budući da ova faza u životu zvezda traje kratko i teško je uhvatiti pravi trenutak za posmatranje. Takođe, s obzirom da su zvezde toliko blisko postavljene jedna u odnosu na drugu, astronomi veruju da se među njima javlja mešanje materije koja potiče iz zvezdanih unutrašnjosti.

“Sistem VFTS 352 je za sada najbolji sistem koji prikazuje vrele i masivne zvezde u ovoj neobičnoj razmeni materije ”, objašnjava Leonardo Almeida sa Univerziteta Sao Paolo u Brazilu, glavni autor rada. "U tom svetlu, ovo je fascinantno i veoma važno otkriće".
Astronomi predviđaju da će sistem VFTS 352 doživeti fatalnu sudbinu na jedan od sledeća dva načina. Prvi scenario predviđa spajanje dve zvezde u jednu, što će najverovatnije dovesti do džinovske, brzotrotirajuće, magntne zvezde. "Ukoliko nastavi da rotira, završiće u jednoj od najekstremnijih eksplozija u svemiru, poznate i kao dugožoveži bljesak gama zraka", rekla je vodeća naučnica ovog projekta Hugues Sana, sa Univerziteta Leuven, Belgija [5].

Drugi scenario pojašnjava vodeća teorijska astrofizičarka u timu, Selma de Mink sa Univerziteta u Amsterdamu: “Ako se zvezde pomešaju dovoljno, obe mogu ostati kompaktni objekti te će u tom slučaju sistem VFTS 352 izbeći spajanje. Ovaj scenario bi objekte poveo drugim evolucionim putem koji je potpuno drugačiji od evolutivnog puta normalne zvezde. U tom slučaju, članice ovog sistema bi završile kao eksplozije supernovih, formirajući na taj način binarni sistem crnih rupa. Ovakav jedna objekat bio bi intenzivni izvor gravitacionih talasa.”

Ukoliko dokažu održivost drugog scenarija [6], to bi predstavljalo novitet u opservacijama u oblasti stelarne astrofizike. Međutim, bez obzira na to kako ovaj sistem okonča svoj život, već je astronome obezbedio sa dovoljno vrednim podataka o ovakvim, neobičnim sistemima zvezda.


Beleške
[1] Ime ove zvezde ukazuje na to da je bila posmatrana kao deo programa VLT FLAMES Tarantula Survey, koji je koristio instrumente FLAMES i GIRAFFE na ESO Veoma velikom teleskopu. kako bi proučio oko 900 zvezda u regionu 30 Doradus, locirnom u Velikom Magelanovom oblaku. Ovo pretraživanje je već dalo interesantna otkrića, poput najbrže rotirajuće zvezde (eso1147), i izuzetno masivne, ali i odbegle zvezde (eso1117). Ovaj program nam omogućava da odgovorimo na neka od fundamentalnih pitanja, poput onih koja se tiču uticaja rotacije na zvezde, njihovu binarnost i dinamiku gusto spakovanih zvezdanih jata.

[2] Ova studija takođe koristi merenja sjaja sistema VFTS 352 koja su načinjena tokom perioda od 12 godina, kao deo pretrage OGLE.

[3] Obe komponente sistema klasifikovane su kao zvezde O tipa. Takve zvezde su tipično između 15 i 80 puta masivnije od Sunca, a mogu biti sjajnije i do milion puta. One su toliko vrele da sjaje u plavo-belom delu spektra, a površinska temperatura dostiže visinu od 30 000 stepeni Celzijusa.

[4] Ovi regioni poznati su kao Roche lobes. U slučaju sistema VFTS 352 obe zvezde preplavljuju svoje Roche lobes.

[5] Gamma-ray Bursts (GRBs), donosno bljeskovi gama zraka. su snažne eksplozije koje detektuju veštački sateliti u našoj orbiti. Javljaju se u dva oblika - kao kratkotrajni bljeskovi (kraći od jedne sekunde) i kao dugoživeći (duži od nekoliko sekudni). Dugoživeći su češći i smatra se da označavaju smrt masivnih zvezda, koje se povezuju sa energetičnim eksplozijama supernovih.

[6] Gravitacioni talasi, koje je predvidela Ajnštajnova Opšte teroija relativnosti, predstavljaju male "podrhtaje" u prostor-vremenu našeg svemira. Intenzivni gravitacioni talasi se javljaju u slučaju snažnih varijacija u jakim gravitacionim poljima, a ovo se dešava pri spajanju crnih rupa.

Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on ned lis 18, 2015 12:23 am

eso1539

14. OKTOBAR 2015.
Puna vreća crnog kosmičkog uglja

Na ovoj slici, koju je napravila širokougaona kamera (engl. WIde Field Imager) montirana na MPG/ESO 2.2-metarskom teleskopu na ESO La Sija opservatoriji u Čileu, tamne mrlje skoro u potpunosti blokiraju bogato polje zvezda. Mastiljava područja su mali delovi ogromne tamne nebule poznate pod imenom Vreća uglja, jednog od najupečatljivijih objekata svoje vrste koji se može videti golim okom. Milionima godina u budućnost, delovi Vreće uglja će se "zapaliti", baš poput fosilnog goriva po kojem su dobili naziv, sjajem mnogih mladih zvezda.

Planetarna maglina Vreća uglja se nalazi na oko 600 svetlosnih godina u sazvežđu Južnog krsta (Crux). Ovaj ogromni, sumračni objekat formira upadljivu siluetu nasuprot sjajnoj, zvezdanoj traci Mlečnog puta, te je iz ovog razloga maglina poznata ljudima južne hemisfere od kada postoji naša vrsta.

Španski istraživač Visente Janjez Prinzon je prvi zabeležio postojanje magline Vreće uglja u Evropi 1499. Vreća uglja je kasnije dobila ime Tamni Magelanov oblak - igra rečima zbog njenog tamnog izgleda u poređenju sa sjajem dva Magelanova oblaka, koji predstavljaju dve satelitske galaksije Mlečnog puta. Ove dve sjajne galaksije se jasno vide na južnom nebu i skrenule su na sebe pažnju Evropljana tokom istraživanja Ferdinanda Magelana u 16. veku. Međutim, Vreća uglja nije galaksija. Kao i druge tamne magline, ona predstavlja međuzvezdani oblak prašine, tolike debljine da sprečava da većina pozadinskoj sjaja zvezda stigne do posmatrača.

Veliki broj čestica prašine u tamnim nebulama imaju omotače zaleđene vode, azota, ugljen-monoksida i drugih jednostavnih organskih molekula. Rezultujuća zrna sprečavaju prolaz vidljive svetlosti kroz svemirski oblak. Da bi se stekao utisak o tome koliko je zaista tamna Vreća uglja, finski astronom Kalevi Matila je 1970. godine objavio studiju prema kojoj je procenio da Vreća uglja ima sjaj koji je tek 10% sjaja celog Mlećnog puta. Tek ponešto pozadinskog zračenja zvezda, međutim uspe da prođe kroz Vreću uglja, što se može jasno videti na novoj ESO fotografiji, kao i drugim posmatranjima modernih teleskopa.

Tračak svetlosti koji ipak uspe da prođe kroz maglinu ne izađe nepromenjen. Svetlost koju vidimo na ovoj slici je crvenija nego što bi uobičajeno bila. Ovo se dešava zbog prisustva prašine u oblaku koja apsorbuje i rasipa plavu svetlost zvezda više nego crvenu, bojeći zvezde u nekoliko puta jaču grimiznu boju nego što bi one drugačije bile.

Milionima godina u budućnost tamni dani Vreće uglja će biti završeni. Debeo međuzvezdani oblak kao što je Vreća uglja sadrži puno prašine i gasa - gorivo za stvaranje novih zvezda. Kako se zalutala materija u Vreći uglja bude sjedinjavala usled međusobnog gravitacionog privlačenja, zvezde će se u jednom momentu "upaliti" i komadići uglja u Vreći uglja će sagoreti, kao da ih je dotakao plamen.


Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on ned lis 18, 2015 12:14 am

eso1538

07. OKTOBAR 2015.
Misteriozne pojave u području formiranja planeta

Uz pomoć Veoma velikog teleskopa Južne evropske opservatorije i NASA/ESA Svemirskog teleskopa Habl, astronomi su po prvi put otkrili strukture u području diska iz kog se formiraju planete oko obližnje zvezde. Veoma brze strukture, koje podsecaju na talase, u blizini zvezde AU Microscopii do sada nisu primećene niti je iko do sada predvideo njihovo postojanje. Poreklo i priroda ovih struktura predstavlja misteriiju koju će astronomi proučavati. Rezultati ovog istraživanja predstavljeni su u časopisu Nature, 8. oktobra 2015. godine.

AU Microscopii, ili skraćeno AU Mic, je naziv mlade zvezde u našem neposrednom komšiluku, koju okružuje veliki disk prašine [1]. Izučavanje ovakvih diskova može nam pružiti značajne podatke o tome na koji način se iz ovakvih diskova formiraju planete.

Astronomi su pretraživali disk zvezde AU Mic, ne bi li pronašli bilo kakav znak nepravilnosti ili indiciju grudvastih struktura,budući da takve pojave često ukazuju na potencijalne planete. Tokom 2014. godine, astronomi su uz pomoć najmoćnije metode visokih kontrasta, koju pruža novopostavljeni instrument SPHERE na Veoma velikom teleskopu Južne evropske opservatorije, pokušali da otkriju znake poput ovog, međutim, otkrili su nešto vrlo neobično.

“Naše opservacije iznedrile su neočekivane rezultate", objašnjava Antoni Bočaleti sa Pariske opservatorije u Francuskoj, vodeći autor ovog rada. "Slike koje je snimio instrument SPHERE prikazuju neobične strukture unutar diska, u obliku luka ili talasa, nešto što do sada nismo imali priliku da vidimo."

Pet talasastih pojava, uočenih na novoj slici na različitim udaljenostima od zvezda, podsećajući na talase u vodi. Nakon što su primetili neobične pojave, tim naučnika proučio je fotografije koje je napravio NASA/ESA Svemirski tekleskop Habl 2010. i 2011. godine, kako bi ustanovili da li su strukture i tada bile vidljive [2]. Ne samo da su primetili iste pojave, nego su uočili i da su se promenile tokom vremena. Kako se ispostavlja, ove pojave se kreću kroz disk veoma brzo.

“Ponovo smo obradili podatke koje je dobio Habl, nakon čega smo dobili dovoljno informacija na osnovu kojih smo mogli da pratimo strukture tokom perioda od četiri godine", objašnjava Kristijan Talman (ETH, Cirih, Švajcarska). "Analizirajući sve podatke, otkrili smo da se pomenute strukture udaljavaju od zvezde brzinama od čak 40 000 kilometara na čas".

One strukture koje se nalaze na većim udaljenostima od zvezde takođe izgledaju kao da se brže kreću od onih bližih njoj. Barem tri strukture se kreću brzinama dovoljno velikim da pobegnu od gravitacionog uticaja zvezde u čijoj okolini se nalaze. Ovako velike brzine isključuju mogućnost da su u pitanju tipične pojave koje uzrokuju objekti poput planeta krećući se oko zvezde. Neophodno je ipak nešto više od toga kako bi ubrzao ove talasaste pojave, što nam govori da je u pitanju nešto zaista neobično [3].

“Sve što smo otkrili u vezi sa ovim pojavama bilo je neobično!", dodaje ko-autor studije Kerol Gredi sa Eureka Scientific, SAD. “Budući da do sada ništa slično nismo osmotrili niti teorijski predvideli, možemo samo da iznosimo hipoteze o tome šta vidimo i kako je do toga uopšte došlo", dodaje Kerol Gredi.
Naučnici za sada ne mogu sa sigurnošću da kažu šta je dovelo do formiranja ovih neobičnih pojava oko zvezde. Uzeli su u obzir nekoliko fenomena, međutim, ubrzo su odbacili te hipoteze. Neke od njih predlagale su redak sudar dva masivna asteroida, koji bi ispustili dovoljno količine prašine, ali i koji bi kao posledica sudara ispustili talase spiralnog oblika izazivajući nestabilnosti unutar diska i slične pojave.

Međutim, neke ideje o kojima su razmišljali izgledaju više obećavajuće. “Jedno od objašnjenja neobičnih struktura leži u zvezdanim bakljama. AU Mic je zvezde visoke aktivnosti - veoma često oslobađa velike i iznenadne količine energije sa svoje površine," objašnjava ko-autor rada Glen Šnajder, sa Opsrevatorije Stjuart iz SAD-a. “Jedna od ovih baklji mogla je izazvati otkidanje materijala sa neke od planeta, ukoliko su uopšte formirane. Takav materijal bi zatim mogao da putuje kroz disk poguran snagom zvezdane baklje."

“Veoma smo zadovoljni što je SPHERE uspeo da prouči disk na ovaj način i to tokom prve godine svog rada", dodaje Žan-Luk Beuzi, koji je ko-autor rada, ali i jedan od vodećih naučnika koji je razvijao instrument SPHERE.
Tim naučnika planira da nastavi sa opservacijama sistema AU Mic uz pomoć SPHERE instrumenta, uključujući i druga postrojenja poput ALMA teleeskopa, a sve u nameri da objasne ovu misterioznu pojavu. Ipak, za sada neobična struktura ostaje nerešena misterija.


Beleške
[1] AU Microscopii nalazi se na oko 32 svetlosne godine od Zemlje. Disk se primarno sastoji iz veliko broja asteroida, koji su se sudarali takvom silinom da su gotovo postali prašina.

[2] Podaci su dobijeni uz pomoć Hablovog instrumenta Hubble Space Telescope Imaging Spectrograph (STIS).

[3] Pogled sa boka na ovaj disk dodatno komplikuje interpretaciju tri dimenzije ovih struktura.

Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on sub lis 17, 2015 11:31 pm

eso1537

23. SEPTEMBAR 2015.
Kosmička ruža sa mnogo imena

Nova slika, u ružinim bojama, regiona u kojem se formiraju zvezde - Messier 17, slikana je pomoću širokougaonog imidžera (engl. Wide Field Imager) na MPG/ESO 2.2-metarskom teleskopu na ESO La Sija opservatoriji u Čileu. Ovo je jedna od najoštrijih slika koja prikazuje celu planetarnu maglinu, otkrivajući ne samo njenu punu veličinu već i fine detalje kroz kosmički pejzaž gasnih oblaka, prašine i novorođenih zvezda.

Planetarna maglina koja se vidi na slici, nazivana je, tokom godina, sa više imena nego i jedan drugi objekat ove vrste. Iako joj je zvanični naziv Messier 17, njeni nadimci su: Omega Nebula, Labudova maglina, "Checkmark" maglina, Potkovica - i da ne zaboravimo jedan morski - Jastog maglina.

Messier 17 se nalazi na oko 5500 svetlosnih godina od Zemlje, u blizini ravni Mlečnog puta i u sazvežđu Strelca. Objekat se prostire na velikom delu neba - njegov gas i oblaci prašine imaju prečnik od oko 15 svetlosnih godina. Ovaj materijal omogućava rađanje novih zvezda i nova, širokougaona slika otkriva veliki broj zvezda ispred i iza Messier 17 objekta.

Maglina ima kompleksnu crvenu strukturu sa gradacijom ka ružičastoj boji. Ove boje su specifični potpis sijajućeg vodonikovog gasa. Kratkoživeće plave zvezde koje su se skorije formirale u Messier 17 emituju dovoljno ultraljubičaste svetlosti za zagrevanje okolnog gasa do te mere da on počinje da značajno sija. U centralnom regionu boje su svetlije, neki delovi deluju čak belo. Ova bela boja je prava - rezultat je mešanja svetlosti od najtoplijeg gasa sa zvezdanom svetlošću koja se reflektuje od prašine.

Masa gasa u maglini procenjena je na više od 30 000 puta više od mase Sunca. Takođe, ovaj objekat sadrži otvoreno zvezdano jato od 35 zvezda, poznato kao NGC 6618 [1]. Ukupan broj zvezda u maglini je zapravo mnogo veći, poseduje oko 800 zvezda u svom centru, a još mnogo više ih se formira u spoljašnjim regionima.

Kroz rozikasti sjaj može se primetiti mreža tamnijih regiona prašine koja zaklanja svetlost u ovoj maglini. Materijal koji blokira svetlost i sam sija - iako ovi delovi deluju tamno na slici u vidljivom delu spektra, i oni sami sijaju i to je uočljivo kada se za posmatranje koriste infracrvene kamere.

Ova maglina duguje svoje zvanično ime francuskom lovcu na komete Čarlsu Mesijeu koji je uključio ovaj objekat kao sedamnaesti u svoj poznati astronomski katalog iz 1764. godine [2]. Bez obzira na ne previše kreativno ime kao što je Messier 17, ova cvetna maglina je ipak očaravajuća.


Beleške
[1] Ovo ime se ponekad koristi i za ceo region u kojem se formiraju zvezde.

[2] Astronom Jean Philippe de Chéseaux je otkrio ovaj objekat 1745. godine ali njegovo otkriće dobilo puno pažnje među astronomima, te je Mesije nezavisno ponovo otkrio ovaj objekat i stavio ga u svoj katalog 20 godina kasnije.

[3] ESO program kosmičkih dragulja je progam sa ciljem izrade interesantnih, intrigantnih i vizuelno privlačnih slika objekata korišćenjem ESO teleskopa, a u cilju edukacije i informisanja javnosti. Program koristi teleskopsko vreme koje nije namenjeno za naučna posmatranja. Svi podaci koji su prikupljeni mogu se koristii i u načne svrhe i dostupni su astronomima kroz ESO-ovu naučnu arhivu.

Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on sub lis 17, 2015 11:15 pm

eso1536

16. SEPTEMBAR 2015.
Stidljivi galaktički komšiluk

Patuljasta galaksija Vajar, na najnovijoj slici snimljenoj uz pomoć Širakougaone kamere na MPG/ESO 2,2-metarskom teleskopu na La Sija opservatoriji u Čileu, bliski je komšija naše Galaksije. Uprkos maloj udaljenosti na kojoj se nalaze, ove dve galaksije imaju veoma različite prošlosti i karaktere. Galaksija sa slike mnogo je manja i starija od Mlečnog puta, što je čini interesantnim objektom za proučavanje kako formacije zvezda, tako i galaksija u ranom svemiru. Međutim, s obzirom na slabašan sjaj koji sa nje potiče, proučavanje ovog objekta nije ni malo lak zadatak.

Patuljasta galaksija Vajar predstavlja patuljastu, sfernu galaksiju i jedna je od 14 satelistkih galaksija koje se nalaze i orbiti oko Mlečnog puta [1]. Ovi galaktički pratioci nalaze se blizu Mlečnog puta, u produženom halou, koji se proteže daleko van spiralnih kraka naše Galaksije. Kao što ime sugeriše, galaksija se nalazi u južnom sazvežđu Vajar, na oko 280 000 svetlosnih godina od Zemlje. Uprkos maloj udaljenosti od Mlečnog puta, ova galaksija otkrivena je tek 1937. godine, s obzirom na to da su njene zvezde slabog sjaja i rasute širom neba.

Iako ovu galaksiju nije bilo lako otkriti, jedna je od prvih patuljastih galaksija koje su pronađene u orbiti oko Mlečnog puta. Tanušni oblik galaksije intrigirao je astronome u vreme otkrića, međutim one danas igraju veoma bitnu  ulogu u razotkrivanju prošlosti svemira.

Smatra se da je Mlečni put, kao i sve velike galaksije, nastao spajanjem manjih tokom ranog perioda svemira. Ako takve galaksije i danas postoje, trebale bi da sadrže mnogo starih zvezda. Patuljasta galaksija Vajar se uklapa u opis promordijalne galaksije zahvaljujući velikom broju prastarih zvezda koje se mogu videti na ovoj slici.

Astronomi mogu da odrede starost zvezda u galaksiji jer svetlost koja polazi sa njih ukazuje na malu količinu teških hemijskih elemenata. Ovakvi teški elementi se se više nakupljaju u galaksijama sa svakom sledećom generacijom zvezda. Nizak nivo teških elemenata iz tog razloga ukazuje na to da je prosek godina zvezda u ovoj galaksiji veoma visok.

Broj starih zvezda u galaksiji Vajar čini je primarnom metom za proučavanje najranijih perioda formacije zvezda. U nedavnoj studiji, astronomi su sakupili sve dostupne podatke oovom objektu kako bi kreirali do sada najprecizniji istorijski pregled formacije zvezda za jednu patuljastu sfernu galaksiju. Ova analiza otkrila je dve različite grupe zvezda u galaksiji. Prva,dominantnija grupa predstavlja stariju populaciju koja ima manjak teških elemenata. Druga, manja populacija,s  druge strane je bogata težim elementima. Kao što mladi ljudi hrle kad gradskim centrima, tako je i ova populacija mladih zvezda skoncentrisana u blizini galaktičkog centra.

Zvezde patuljastih galaksija kao što je Vajar mogu da prikažu istoriju kompleksne formacije zvezda. Ali kako su ove patuljaste galaksije bile izolovane jedna od druge i nisu interagovale milijardama godina, svaka kolekcija zvezda imala je sebi jedinstven evolucioni put. Proučavajući sličnosti u prošosti patuljastih zvezda i objašnjavajući poneke razlike, pomoći će nam da objasnimo razvojni put svih galaksija, od najneobičnijih patuljastih, do najvećih spiralnih. Astronomi zaista imaju mnogo toga da nauče od stidljivih komšija Mlečnog puta.


Beleške
[1] Ne treba mešati ovu galaksiju slabašnog sjaja sa mnogo sjajnijom galaksijom Vajara (NGC253) u istom sazvežđu.


Zadnja promjena: Admin; sub lis 17, 2015 11:34 pm; ukupno mijenjano 1 put.

Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on ned ruj 06, 2015 11:17 pm

eso1535

02. SEPTEMBAR 2015.
Kosmicka reciklaza

Slikom dominira deo džinovske planetarne magline Gum 56, koju osvetljava vruća i jarka mlada zvezda rođena unutar nje. Milionima godina, zvezde su se stvarale u ovoj maglini od gasa - materijala koji se kasnije vraća zvezdanom porodilištu kada ostarele zvezde ili izbacuju lagano svoj materijal u svemir ili ga dramatično odbacuju u supernova eksploziji. Ova slika potiče sa MPG/ESO 2.2-metarskog teleskopa na La Sija opservatoriji u Čileo kao deo ESO-ovog programa kosmičkih dragulja (engl. ESO Cosmic Gems).

U ovom ogromnom zvezdanom porodilištu duboko uronjena nalaze se tri zvezdana jata vrelih mladih zvezda - tek nekoliko miliona godina tarosti - koja sijaju snažno u ultraljubičastoj svetlosti.Upravo je svetlost ovih zvezda ono što uzrokuje sijanje gasa magline. Zračenje ukljanje elektrone iz atoma kroz proces poznat kao jonizacija i kada se oni rekombinuju oslobađaju energiju u vidu svetlosti. Svaki hemijski element emituje svetlost karakteristične boje i veliki oblaci vodonika uzrokuju raskošni crveni sjaj magline.

Gum 58 - poznata i kao IC 4628 ili po svom nadimku Škamp maglina (engl. the Prawn Nebula) - dobila je ime po asutralijanskom astronomu Colin Stanley Gum koji je 1955. godine objavio katalog H II regiona. H II regioni kao što je Gum 56 su ogromni oblaci male gustine koji sarže velike količine jonizovanog vodonika.

Velika količina jonizacije u Gum 56 potiče od dve zvezde O-tipa, koje su vruće plavo-bele zvezde, poznate i kao plavi džinovi zbog svohe boje [1]. Ovaj tip zvezda je redak u svemiru jer velika masa ovih plavih džinova znači da imaju kratak životni vek. Nakon oko milion godina ove zvezde kolapsiraju same na sebe i završavaju svoj život kao supernove, kao što će biti slučaj sa drugim masivnim zvezdama unutar magline.

Osim novorođenih zvezda ugnježdenih u ovoj planetarnoj malini, ovaj region i dalje poseduje dovoljno gasa i prašine za stvaranje novih generacija zvezda. Delovi magline u kojima se rađaju nove zvezde vidljivi su na slici kao gusti oblaci. Materijal od koga se stvaraju ove nove zvezde uključuje i ostatke najmasivnih zvezda starijih generacija koje su završile svoj život i izbacile svoj materijal u burnim eksplozijama supernovih. Na ovaj način se zatvara krug života i smrti zvezda.

Kada se uzmu u obzir dva neobična plava džina u ovom regionu, kao i veoma uočljiva planetarna maglina na infracrvenim i radio talasnim dužinama, deluje neobično činjenica da je ovaj region relativno malo proučavan od strane profesionalnih astronoma u poređenju sa nekim drugim. Gum 56 ima prečnik od oko 250 svetlosnih godina, ali i pored njegove ogromne veličine, često je previđen od strane posmatrača u vidljivom delu spektra zbog svog slabog sjaja i zbog toga što većinu svoje svetlosti emituje na talasnim dužinama koje nisu vidljive ljuskom oku.

Ova maglina nalazi se na oko 6000 svetlosnih godina od Zemlje. Na nebu se može naći u sazvežđu Škorpiona gde joj je projektovana veličina oko 4 puta veća od punog Meseca [2].

Ova slika koja obuhvata samo deo planetarne magline uslikana je uspomoć 2.2-metarskog MPG/ESO teleskopa koristeći Wide Field Imager (WFI) kameru kao deo programa ESO kosmički dragulji.Program koristi teleskopsko vreme koje ne može biti upotrebljeno u naučne svrhe da bi proizveo interesantne, intrigantne i vizuelno privlačne objekte. Svi podaci koji se prikupe mogu biti upotrebljeni i u naučne svrhe i dostupni su astronomima preko ESO naučne arhive.


Beleške
[1] Imajte u vodu da se ove zvezde nalaze izvan polja obuhvaćenog ovom sliku i ne nalaze se na ovoj slici.
[2] Širokougaona slike ove magline napravljena pomoću VLT Survey teleskopa objavljena je ranije (eso1340a).

Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on ned ruj 06, 2015 11:11 pm

eso1534

19. AVGUST 2015.
Sestrinske zvezde

Otvorena zvezdana jata, poput ovog na slici, nisu samo idealni objekti za fotografisanje. Većina zvezda unutar jata, kao i samo jato, mogu poslužiti astronomima kao laboratorije za proučavanja života i smrti zvezda. Wide Field Imager kamera na ESO La Sija opservatoriji uslikala je ovo jato, poznato i kao IC 4651. Zvezde nastale unutar njega prikazuju čitav spektar karakteristika.

Svetlucanje zvezda koje možete videti na novoj ESO slici predstavlja jato zvezda IC 4651, koje se nalazi u našoj galaksiji Mlečni put u sazvežđu Oltar, na oko 3000 svetlosnih godina od nas. Jato je staro oko 1,7 milijardi godina - srednje dobi po standardima jata. Solon Bejli, pionir među astronomima koji su postavljali opservatorije na suvim i visokim prostranstvima Anda, otkrio je ovo jato koje je, međutim, prvi kataloški zaveo dansko-irski astronom Džon Luj Emil Drejer.

Mlečni put je poznat po tome što sadrži na hiljade otvorenih zvezdanih jata poput ovog, i još neka za koje se smatra da postoje. Mnoga od njih su proučena do sitnih detalja. Opservacije ovakvih zvezdanih jata produbile su naše poznavanje nastanka i evolucije Mlečnog puta i pojedinačnih zvezda unutar njega. Takođe su omogićila astronomima da testiraju svoje modele evolucije zvezda.

Zvezde unutar IC 4651 su se formirale u otprilike isto vreme i od istog oblaka gasa gas [1]. Ove sestrinske zvezde su međusobno povezane silom gravitacije, ali i putem gasa između njih. S obzirom da zvezde u jatima interaguju sa drugim jatima i gasom oko njih i s obzirom na to da je gas ili korišćen kako bi formirao nove zvezde ili je bio razvejan u okolni prostor, sama struktura jata počinje da se menja. Na kraju, masa jata postaje toliko mala da i same zvezde mogu da pobegnu iz njega. Nedavne opsrevacije IC 4651 pokazale su da jato sadrži masu oko 630 puta veću od mase Sunca [2] iako se smatra da je inicijalno sadržalo oko 8300 zvezda ukupne mase 5300 puta veće od sunčeve.

S obzirom da je ovo jato relativno staro, gubitak mase može da se tumači činjenicom da su najmasivnije zvezde već završile svoje živote i okončale u eksplozijama supernovih. Međutim, većina izgubljenih zvezda nije završila svoj životni ciklus, nego je prosto produžila dalje. Njih je odvukao džinovski oblak gasa pored kog je jato prošlo ili su imale bliski susret sa susednim jatom. Ili su jednostavno napustile skupinu.

Deo ovih izgubljenih zvezda je možda i dalje gravitaciono povezan i kruži oko jata na velikim udaljenostima. Ostatak izgubljenih zvezda je emigrirao iz jata kako bi se pridružio drugim, ili se naselio negde dalje u već prenaseljenom Mlečnom putu. Sunce je najverovatnije jednom bilo deo jata poput IC 4651 dok se na kraju nisu razdvojili i odselili u druga prostranstva naše galaksije.

Slika je snimljena uz pomoć kamere Wide Field Imager. Kamera se nalazi na MPG/ESO 2.2-metarskom teleskopu na La Sija opservatoriji u Čileu. Sastoji se iz nekoliko CCD čipova, sa ukupno 67 miliona piksela i može da posmatra površinu veličine Meseca. Instrument omogućava opservacije u vidljivom i infracrvenom delu spektra, sa više od 40 fltera. Za potrebe ove slike, korišćena su tri filtera.


Beleške
[1] Iako većina zvezda koje je zabeležena na ovoj slici pripada jatu IC 4651, veći deo najsjajnijih zvezda se zapravo nalazi između nas i jata. Najmanje vidljive su ujedno i najudaljenije.
[2] Ova količina je mnogo veća od one koje su navodile prethodne studije. S obzirom da su pretraživale manje predele jata, samim tim nisu uzimale u obzir one zvezde jata koje leže na većoj udaljenosti od njegovog centra.

Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on pet kol 07, 2015 11:28 pm

eso1532

05. AVGUST 2015.
Duh umiruće zvezde

Ovaj neobični balon koji sija poput duha zvezde iz tame svemira, nekima će delovati natprirodno i misteriozno, međutim radi se o poznatom astronomskom objektu: planetarnoj maglini, ostatku umiruće zvezde. Ovo je najbolja slika malopoznatog objekta ESO 378-1 i uslikana je na ESO-ovom Veoma velikom teleskopu u severnom Čileu.

Nadimak ove svetlucave sfere koja predstavlja planetarnu maglinu sa prečnikom od skoro četiri svetlosne godine je Južna maglina Sova (engl. Southern Owl Nebula). Njeno neformalno ime potiče od sličnosti sa "rođakom" na severnoj hemisferi - Maglina Sove. ESO 378-1 [1], objekat koji se u katalozima javlja i pod imenima PN K 1-22 i PN G283.6+25.3, se nalazi u sazvežđu Hidre.

Kao i sve planetarne magline , ESO 378-1 je relativno krakoživeći fenomen koji traje nekoliko desetina hiljada godina, što je malo u poređenju sa tipičnim životnim vekom zvezda od nekoliko milijardi godina [2].

Planetarne magline se stvaraju kada umiruća zvezda izbacuje gas koji se potom širi. Iako su u svojom početnoj fazi formiranja ovi objekti veoma sjajni i intrigantni, ovi mehurovi lagano blede kako se gas koji ih sačinjava udaljava i centralna zvezda postaje zagasitija.

Da bi došlo do obrazovanja magline, ostarela zvezda mora imati masu manju od oko osam masa Sunca. Zvezde koje su masivnije će svoj život završiti na dramatični način u vidu supernova eksplozije.

Kako ove zvezde manje mase stare, počinju da gube spoljašnje slojeve gasa usled prisustva zvezdanih vetrova. Nakon što većina spoljašnjih slojeva biva oduvana, preostalo vrelo zvezdano jezgro počinje da emituje ultraljubičasto zračenje koje zatim jonizuje gas u okruženju. Jonizacija dovodi do širenja ljuske "sablasnog" gasa koji počinje da sija jarkim bojama.

Nakon što planetarna maglina izbledi, preostali zvezdani ostatak gori svoje preostalo gorivo još oko milijardu godina. Tada će ova uvezda postati sićušni - ali veoma topao i gust - beli patuljak, koji će se zatim laganohladini tokom narednih nekoliko milijardi godina. Sunce će takođe stvoriti planetarnu maglinu nekoliko milijardi godina u budućnosti i provesti svoje preostale godine kao beli patuljak.

Planetarne magline igraju krucijalnu ulogu u hemijskom obogaćivanju i evoluciji svemira. Hemijski elementi poput ugljenika i azota, kao i neki teži elementi, se stvaraju u zvezdama i vraćaju u međuzvezdanu materiju. Od ovog materijala rađaju se nove zvezde, planete i eventualno se formira i život. Odavde potiče i čuvena izjava astronoma Karla Segana: "Svi smo načinjeni od zvezdanog materijala".

Ova slika pripada ESO Cosmic Gems programu, inicijativi sa ciljem pravljenja slika interesantnih, intrigantnih i vizuelno privlačnih objekata pomoću ESO teleskopa u cilju obrazovanja i informisanja javnosti. Program koristi teleskope u vreme kada se ne mogu koristiti sa naučna istraživanja. Svi podaci koji se skupe mogu biti podobni za korišćenje u naučne svrhe i dostupni su astronomima preko ESO naučne arhive.


Beleške
[1] Deo imena ESO u imenu ovog objekta se odnosi na katalog objekata sačinjen 1970ih i 80ih godina nakon pažljivog ispitivanja fotografija sa ESO 1-metarskog Šmit teleskopa
u La Siji.

[2] Životni vek planetarni magline je samo delić životnog ciklusa zvezde. Poređenja radi, ta faza traje koliko i život jednog mehura sapuna u poređenju sa godinama deteta koje ga pravi.

Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on čet srp 23, 2015 9:24 pm

eso1530

22. JULI 2015.
ALMA po prvi put uočila skup galaksija u ranom svemiru

Teleskop ALMA (engl. Atacama Large Millimeter/submillimeter Array) upotrebljen je za detekciju najudaljenijih oblaka gasa u kojima se formiraju zvezde, a koji se nalaze u normalnim galaksijama u ranom svemiru. Najnovija posmatranja omogućila su astronomima da steknu uvid u prvobitno formiranje galaksija i da razumeju na koji način su očistile "kosmičku maglu" tokom razdoblja rejonizacije. Po prvi put, ovakve galaksije se vide kao nešto više od bledih mrlja.

Kada su prve galaksije počele da se formiraju, nekoliko stotina miliona godina nakon Velikog praska, svemir je bio pun vodonikovog gasa, poput magle. Kako je sve više sjajnih izvora - zvezda i kvazara koji energiju dobijaju od ogromnih crnih rupa - počelo da sija, započeli su sa "čišćenjem" gasa i svemir je postao prozračan za ultraljubičastu svetlost [1]. Astronomi ovaj period nazivaju epohom rejonizacije, ali se o ovim prvim galaksijama zna vrlo malo i do sada su viđene samo kao veoma blede mrlje. Međutim, sada, nova posmatranja koja koriste moć teleskopa ALMA počinju da menjaju ovu prvobitnu sliku.

Tim astronoma pod vođstvom Reberta Maiolinoa (Cavendish Laboratory i Kavli Institute for Cosmology, University of Cambridge, Velika Britanija) usmerio je ALMA-u ka galaksijama koje su viđene i datirane na oko 800 miliona godina nakon Velikog Praska [2]. Astronomi nisu tražili svetlost zvezda, već slab sjaj jonizovanog ugljenika [3] koji potiče iz oblaka gasa od kojeg su se zvezde formirale. Želeli su da proučavaju interakciju između mlade generacije zvezda i hladnih grudvi koje su se grupisale u prve galaksije.
Oni takođe nisu tragali ni za veoma sjajnim i retkim objektima - kao što su kvazari i galaksije sa velikom stopom rađanja zvezda - koji su do sada uočeni. Nasuprot tome, usresredili su se na manje dramatične, ali mnogo češće, galaksije koje su rejonizovane svemir i nastavile da se skupljaju u grupice galaksija koje vidimo u svemiru oko nas.

Sa jedne od galaksija - koja je dobila oznaku BDF2399 - ALMA je uspela da uhvati slab, ali jasan signal sijajućeg ugljenika. Međutim, ovaj sjaj nije dolazio iz centra galaksije već samo sa jedne strane. Ko-autor rada, Andrea Ferrara (Scuola Normale Superiore, Piza, Italija) objašnjava značaj novih otkrića:"Ovakva detekcija je prva ovog tipa na ovoj udaljenosti, dolazi od "normalne" galaksije i vidi se manje od milijardu godina nakon Velikog praska. Ovo otkiće nam daje mogućnost da gledamo stvaranje prvih galaksija. Po prvi put vidimo rane galaksije ne samo kao male mrlje, već kao objekte koji imaju unutrašnju strukturu!".
Astronomi smatraju da je lokacija sjaja koja je pomerena od centra, uzrokovana poremećajima u centru oblaka zbog nemirne okoline koju stvaraju novoformirane zvezde - što zbog njihovog jakog zračenja, što zbog eksplozija supernovih - dok sa druge strane sjaj ugljenika ukazuje na prisustvo hladnog gasa koji biva akretovan iz međuzvezdane materije.

Kombinacijom posmatranja teleskopa ALMA i kompjuterskih simulacija, moguće je razumeti do detalja ključne procese koji se dešavaju u prvim galaksijama. Efekti zračenja zvezda, "preživljavanje" molekularnih oblaka, rasipanje jonizacijonog zračenja i kompleksna struktura međuzvezdane materije, sada mogu da se proračunaju i uporede sa posmatranjima. BDF2399 je najverovatnije tipični primer galaksije zaslužne za rejonizaciju.

"Pokušavamo da shvatimo međuzvezdanu materiju i formaciju rejonizacijonih izvora već dugi niz godina. Konačno, mogućnost da testiramo naša predviđanja i hipoteze na realnim podacima sa ALMA-e, predstavlja uzbudljiv momenat i otvara novi niz pitanja. Ovakav tip posmatranja će razjasniti mnoge nezgodne probleme koje imamo sa formiranjem prvih zvezda i galaksija u svemiru", dodao je Andrea Ferrara.

Roberto Maiolino zaključuje: "Ovo istraživanje bi bilo nemoguće bez ALMA-e, jer ni jedan drugi instrument ne može da dostigne potrebnu osetljivost i prostornu rezoluciju. Iako je ovo jedno od najdalekosežnijih istraživanja pomoću ALMA-e do sada, teleskop još uvek nije iscrpeo sve svoje mogućnosti. ALMA će u budućnosti posmatrati finu strukturu primordijalnih galaksija i tragati za detaljima stvaranja prvih galaksija u svemiru".


Beleške
[1] Neutralni vodonički gas veoma efikasno apsorbuje svo visokoenergijsko ultraljubičasto zračenje koje emituju mlade i vrele zvezde. Posledično, ove zvezde su skoro pa nemoguće za posmarati u ranom svemiru. Istovremeno, apsorbovana ultraljubičasta svetlost jonizuje vodonik, čineći ga potpuno transparentnim. Vruće zvezde stoga prave transparentne mehurove u gasu. Kada se ovi mehurovi spoje tako da ispunjavaju ceo prostor rejonizacija se završava i svemir postaje prozračan.

[2] Imaju crveni pomak u vrednosti od 6.8 do 7.1.

[3] Astronomi su posebno zainteresovani za jonizovani ugljenik jer ove specifične spektralne linije odnose najveći deo energije koje proizvode zvezde i dozvoljavaju astronomima da mapiraju hladan gas iz kojeg se formiraju zvezde. Specifično, tim je tragao za emisijom jedanput jonizovanog ugljenika [C II]. Ovo zračenje se emituje na talasnoj dužini od 158 mikrometara i zbog širenja svemira biva "rastegnuto" dok stigne do ALMA-e tako da biva detektovano na talasnoj dužini od 1.3 milimetara.

Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on sri srp 15, 2015 10:57 pm

eso1529

15. JULI 2015.
Otkriven Jupiterov brat blizanac u orbiti sistema sličnog Sunčevom

Međunarodni tim astronoma je uz pomoć ESO 3.6-metarskog teleskopa otkrio planetu veoma sličnu Jupiteru na istom odstojanju od zvezde poput Sunca, kataloške oznake HIP 11915. Prema aktuelnim teorijama, formiranje planeta masa sličnim Jupiteru igra važnu ulogu u oblikovanju planetarnih sistema. Postojanje planete mase slične Jupiterovoj, u orbiti oko zvezde koja podseća na Sunce otvara mogućnost da je sistem planeta oko ove zvezde sličan našem Sunčevom sistemu. HIP 11915 je starosti kao i Sunce, a građa poput Sunčeve ukazuje na to da u njenoj okolini mogu postojati planete sa čvrstom površinom koje se kreću po unutrašnjim orbitama.

Do sada, potrage za vansolarnim planetama davale su najbolje rezultate u slučaju sistema masivnih planeta ili onih koji su nekoliko puta masivniji od Zemlje nastanjenih neposredno u blizini zvezde [1]. Ovo se razlikuje od našeg Sunčevog sistema u kojem se planete sa čvrstom površinom nalaze u unutrašnjim orbiatama, dok su gasni džinovi poput Jupitera u spoljašnjim delovima Sunčevog sistema.

Prema najnovijim teorijama, poredak koji vlada u našem Sunčevom sistemu, izuzetno pogodan za život, moguć je zahvaljujući prisustvu Jupitera i gravitacionom uticaju koji je imao na ceo Sunčev sistema tokom perioda formiranja. Stoga, čini se da je pronalazak Jupiterovog blizanca ključni korak u pronalaženju planetarnog sistema koji podseća na naš.

Tim naučnika predvođen stručnjacima iz Brazila targetirao je zvezde slične Suncu u pokušaju da pronađe planetarni sistem koji podseća na naš. Tim je sada otkrio planetu mase veoma slične Jupiteru [2], u orbiti oko zvezde slične Suncu HIP 11915, na gotovo identičnoj udaljenosti kao Jupiter od Sunca. Najnovije otkriće omogućio je instrument HARPS, jedan od najpreciznijih instrumenata za lov na vansolarne planete na ESO 3.6-metarskom teleskopu na La Sija opservatoriji u Čileu. Iako su do sada pronađene mnoge planete poput Jupitera [3] na različtim udaljenostima od zvezda sličnim Suncu, novootkrivena planeta u pogledu i mase i udaljenosti od matične zvezde, kao i u smislu sličnosti zvezde matice i Sunca, je najdosledniji primer pronađen do sada.

Matična zvezda ove planete, Sunčev blizanac HIP 11915, nije samo po masi slična našem Suncu već je i sličnih godina. Čak je i sastav zvezde sličan Sunčevom. Hemijski potpis Sunca delom može biti takav zahvaljujući prisustvu planeta sa čvrstom površinom, što dodatno ukazuje na potencijalno postojanje ove vrtse planete u okolini zvezde HIP 11915.

Prema Horheu Melendezu sa Univerziteta u Sao Paolu, vođi tima i koautoru naučnog rada "potraga za zemljom 2.0 i Sunčevim sistemom 2.0 je jedan od najuzbudljivijih poduhvata u astronomiji. Veoma smo uzbuđeni da budemo deo ovog istraživanja koje nam omogućuju postrojenja Južne evropske opservatorije." [4]

Megan Bedel, sa Univerziteta u Čikagu i vodeći autor naučnog rada zaključuje: "Nakon dve decenije potrage za vansolarnim planetama ,najzad počinjemo da pronalazimo gasne džinove sa dugim periodom revolucije poput onih u našem Sunčevom sistemu, zahvaljujući dugoročnoj stabilnosti koju nudi instrument HARPS. Ovo otkriće je u svakom pogledu jedan uzbudljivi znak da su drugi solarni sistemi tamo negde i čekaju da budu otkriveni."

Neophodne su dodatne opservacije kako bi se potvrdilo otkriće.,ali HIP 11915 je jedan od kandidata koji najviše obećava.


Beleške
[1] Trenutne tehnike za detekciju su osetljivije za planete velike mase koje se nalaze blizu matične zvezde. Planete male mase su uglavnom van našeg domašaja. Džinovske planete koje se nalaze u orbitama daleko od svojih matičnih zvezda takođe je teško detektovati. Ao posledica ovoga, za sada mnoge od vansolarnih planeta koje smo otkrili su ili velike ili masivne i nalaze se bliže matičnoj zvezdi.

[2] Planete je bila otkrivena merenjem malih podrhtavanja koje uzrokuje kod zvezde oko koje kruži. S obzirom da inklinacija planetine orbite nije poznata, samo donja granica mase može biti određena. Takođe, primetite da aktivnost zvezde, koja je povezana sa varijacijama u njenom magnetnom polju, može potencijalno da imitira signal koji se interpretira kao “potpis” planete. Astronomi su sproveli sve poznate testove kako bi ispitali ovu mogućnost, ali je za sada nemoguće u potpunosti odbaciti ovu mogućnost.

[3] Još jedan primer brata blizanca Jupitera nalazi se u orbiti oko HD 154345, i opisan je ovde.

[4] Od potpisivanja pristupnice Brazila decembra 2010. godine, brazilski astronomi imaju pun pristup ESO-vim opservatorijama.

Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on ned srp 12, 2015 3:44 am

eso1528

09. JULI 2015.
Najnovije istrazivanje otkriva nove detalje o tamnoj materiji

Naučnici su objavljeni prve rezultate najnovijeg opširnog istraživanja tamne materije, koji se tiču južnog neba i za koje je zaslužan ESO VLT Survey (VST) teleskop na Paranal opservatoriji u Čileu. VST KiDS pretraživanje neba omogućiće astronomima da precizno mere karakteristike tamne materije, tamne energije, strukture galaktičkih haloa i evolucije galaksija i jata galaksija. Prvi KiDS rezultati pokazuju kako se karakteristike posmatranih galaksija određujuputem posmatranja nevidljivih grudvi tamne materije koja ih okružuje.

Oko 85% materije u svemiru je tamna materija [1], vrsta materije koju fizičari još uvek nisu objasnili. Iako ne sija i ne apsorbuje svetlost, astronomi mogu da detektuju tamnu materiju kroz efekte koje ima na zvezde i galaksije, posebno preko gravitacionog delovanja. Veliki projekat koji koristi ESO-ove teleskope za pretraživanje neba nam najjasnije do sada pokazuje da postoji veza, koju možemo da posmatramo direktno [2], između misteriozne tamne materije i galaksija koje sijaju.

Projekat pod nazivom Kilo-Degree Survey (KiDS), koristi slike sa VLT teleskopa za pretraživanje i njegovu ogromnu kameru, OmegaCAM. Stacioniran na ESO Paranal opservatoriji u Čileu, ovaj teleskop je posvećen pretraživanju noćnog neba u vidljivoj svetlosti i komplementaran je infracrvenom pretraživačkom teleskopu VISTA. Jedan od najbitnijih ciljeva VST-a je da mapira tamnu materiju, te da se ove mape koriste za bolje razumevanje misteriozne tamne enerije koja dovodi do ubrzavanja širenja našeg svemira.

Najbolji način za pronalaženje tamne materije je preko gravitacionih sočiva, savijanja svetlosti pod uticajem gravitacije. Proučavanjem ovog efekta moguće je mapiranje mesta gde je gravitacija najjača, samim time i gde se nalazi obična, uključujući i tamnu materiju.

Za prvi deo naučnih radova,međunarodni tim naučnika KiDS, pod vođstvom Koena Kuijkena sa Lajden opservatorije u Holandiji [3], je koristio pristup analize slika preko 2 miliona galaksija, uglavnom udaljenih oko 5.5 milijardi svetlosnih godina od nas [4]. Proučavali su promene u emitovanoj svetlosti ovih galaksija, koja se savija pri prolasku pored masivnih grudvi tamne materije na svom putu do Zemlje.

Prvi rezultati su samo 7% celokupnog istraživanja i koncentriđu se na mapiranje distribucije tamne materije u grupama galaksija. Većina galaksija žive u grupama, uključujući i naš Mlečni put, koji je deo Lokalne grupe, poznavanje količine tamne materije u njima je ključni deo testiranja cele teorije formiranja galaksija u kosmosu. Pomoću efekta gravitacionih sočiva došlo se do saznanja da ove grupe sadrže oko 30 puta više tamne od vidljive materije.

"Zanimljivo je da su najsjajnije galaksije skoro uvek u centrima grudvi tamne matrije", rekao je Masimo Viola (Lajden opservatorija, Holandija),vodeći autor jednog od prvih KiDS radova.

"Predviđanja teorije formiranja galaksija, prema kojoj se galaksije skupljaju u grupe i nagomilavaju u centru, nikada do sada nije ovako jasno bila potrepljena posmatranjima", dodaje Koen Kuijken.

Ovi rezultati su samo početak velikog programa korišćenja ogromnog skupa podataka sa teleskopa koji pretražuju nebo i onih koji su dostupni naučnicima širom sveta kroz ESO arhive.

KiDS istraživanje će proširiti naše znanja o tamnoj materiji. Mogućnost objašnjena tamne materije i njenih efekata predstavljaće ogroman pomak u fizici.


Beleške
[1] Astronomi su došli do zaključka da je ukupna masa/energija univerzuma podeljena u 68% tamne energije, 27% tamne materije i 5% "obične" materije. Dakle, cifra od 85% se odnosi na frakciju "materije" koja je tamna.

[2] Proračuni koje sprovode super-kompjuteri pokazuju kako univerzum, ispunjen tamnom materijom, evoluira: tokom vremena tamna materija sezgrudvava u ogromne kosmičke mreže i galaksije i zvezde se formiraju na mestima gde gas biva privučen u predele sa najvećom koncentracijom tamne materije.

[3] Međunarodni tim istraživača, KiDS, sačinjavaju naučnici iz Holandije, Velike Britanije, Nemačke, Italije i Kanade.

[4] Ovo istraživanje se oslanja na 3D mape jata galaksija, koje su dobijene sa GAMA - Galaxy And Mass Assembly projekta, koji prati posmatranja sa Anglo-Australijskog teleskopa.

Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on ned srp 12, 2015 3:14 am

eso1527

08. JULI 2015.
MAGNETI PROUZROKOVALI NAJVECE EKSPLOZIJE U SVEMIRU

Uz pomoć opservacija sprovedenih na ESO La Sija opservatoriji u Čileu, astronomi su po prvi put pokazali da postoji veza između dugotrajnih bljeskova gama zraka i neobično sjajnih eksplozija supernovih. Rezultati su pokazali da supernova nije crpela energiju iz radioaktivnih raspada kao što se očekivalo, već su je energijom snadbevala izuzetno jaka magnetna polja u okolini egzotičnih objekata zvanih magnetari. Rezultati ovog istraživanja objavljeni su 9. jula 2015. godine u časopisu Nature.

Bljeskovi gama zraka (Gamma-ray Bursts, GRBs) javljaju se kao posledica nekih od najsilovitijih eksplozija u svemiru, još od vremena Velikog praska. Njih detektuju teleskopi u orbiti koi su veoma osetljivi za ovu vrstu visoko-energetske radijacije, a koja s druge strane ne može da prodre korz Zemljinu atmosferu. Signali se zatim posmatraju na dužim talasni dužinama iz svemira i sa Zemlje.

Gama bljeskovi uglavnom traju svega nekoliko sekundi, ali u veoma retkim slučajevima traju i po nekoliko časova [1]. Jedan takav bljesak snimio je je satelit Swift 9. decembra 2011. godine, a označen je kao GRB 111209A. Bio je to jedan od najdužih, ali i jedan od najsjajnijih blejsaka gama zraka koji su do sada snimljeni.

Kako je sjaj ovih pojava polako počeo da slabi, astronomi su ga posmatrali i uz pomoć GROND instrumenta na MPG/ESO 2,2-metarskom teleskopu na La Sija opservatoriji u Čileu, ali i X-shooter instrumenta na VLT teleskopu na Paranalu, takođe u Čileu. Astronomi su pronašli jasan dokaz za postojanje supernove SN 2011kl. Ovo je prvi put da je supernova dovedena u vezu sa dugotrajnim gama blkeskovima [2].

Vodeći autor istraživanja Jošen Grejner sa Maks Plank instituta za ekstraterestričku fiziku u Garhingu u Nemačkoj, objašnjava: “S obzirom na to da se dugotrajni gama bljeskovi javljaju jednom u 10 000 do 100 000 supernovih, zvezda koja je dovela do eksplozije zasigurno mora biti na određeni način posebna. Astronomi pretpostavljaju da su ovi bljeskovi nastali od veoma masivnih zvezda – i do 50 put masivnijih od Sunca – i da menjaju paradigmu dugotrajnih gama bljeskova.”

U najčešćem slučaju kolapsa masivne zvezde (poznate i kao kolapsar), pretpostavlja se da bljesak koji traje i po nedelju dana u optičkom i infracrvenom delu spektra potiče od raspada radioaktivnog nikla-56, koji je nastao tokom eksplozije [3]. Međutim, u slučaju GRB 111209A, kombinovane opservacije uz pomoć GROND instrumenta i VLT teleskopa nedvosmisleno su po prvi put pokazale da ovo nije slučaj [4]. Druge opcije su takođe isključene [5].

Jedino objašnjenje koje se uklapalo u sliku opservacije supernove posle koje je uskedio GRB 111209A su magnetari – male neutronske zvezde koje se okreću oko svoje ose stotinam puta u sekundi i koje poseduju mnogo jače magnetno polje od regularnih neutrosnkih zvezda, takođe poznatih i kao radio pulsari [6].

Paolo Makoli, koautor studije o značaju novih otkrića: “Novi rezultati daju nam dobar dokaz u korist neočekivane veze koja postoji između bljeskova gama zraka, veoma sjajnih supernovih i magnetara. Na neke od ovih veza se već sumnjalo teorijski, nekolio godina, ali veza koju smo pronašli predstavlja uzbudljiv razvoj situacije.”

“Slučaj SN 2011kl/GRB 111209A nas primorava da razmislimo o alternativnom scenariju kolapsara. Ovo otkriće stavlja nas mnogo bliže jasnijoj slici mehanizama po kojima bljeskovi funkionišu”, zaključuje Jošen Grejner.


Beleške
[1] Uobičajeni dugotrajni bljeskovi gama zraka traju između 2 i 2000 sekundi. Do sada je otkriveno četiri bljeska u trajanju između 10 000 i 25 000 sekundi – i oni se nazivaju ultradugački gama bljeskovi. Takođe, postoji i posebna klasa kratkotrajnih bljesaka koji su posledica drugih mehanizama.

[2] Veza između supernove i normalnog dugotrajnog bljeska gama zraka uspostavljena je inicijalno 1998. godine, uglavnom zahvaljujući opservacijama sporvedenim na ESO opservatorijama objekta poznatog kao supernova SN 1998bw, potvrđenog 2003. godine zajedno sa GRB 030329.

[3] Smatra se da se bljeskovi napajaju relativističkim džetovima koji nastaju zahvaljujući kolapsu materije zvezde na centralne delove kompaktnog objekta putem vrelog, gustog akrecionog diska.

[4] Količina nikla 56 izmerenog u supernovama uz pomoć GROND instrumenta je previše velika da bi bila kompatibilna sa ultraljubičastom emisijom koju je snimio instrument X-shooter.

[5] Drugi predloženi izvori energije kako bi se objasnile ultrasjajne supernove su interakcije sa okolnim materijalom – verovatno povezane sa zvezdanim ljuskama koje su odbačene pre eksplozije – ili sa plavim superdžinovima. U slučaju SN 2011kl opservacije vrlo jasno isključuju ove dve opcije.

[6] Pulsari su najčešći slučaj posmatranih neutronskih zvezda, a za magnetare se smatra da su razvili magnetno polje 100 do 1000 puta jače od onog koji ima pulsar.

Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on ned srp 12, 2015 2:54 am

eso1526

01. JULI 2015.
SAKRIVENO U SRCU DZINA

Ova raskošna slika, nastanjena mnoštvom raznobojnih zvezda i gasa snimljena je pomoću širokougaone kamere WFI (engl. Wide Field Imager) na MPG/ESO 2.2-metarskom teleskopu na ESO-voj opservatoriji La Silja u Čileu. Prikazuje nam mlado razvejano jato zvezda poznato pod imenom NGC 2367, zvezdanu grupaciju u razvoju, koja se nalazi u centru ogromne, prastare strukture na samoj ivici Mlečnog puta.

Neumorni posmatrač Ser Vilijama Heršelal, tokom posmatranja u Engleskoj 20. novembra 1784. godine,  otkrio je ovo sjajno zvezdano jato NGC 2367 udaljeno oko 7000 svetlosnih godina od Zemlje u sazvežđu Canis Major. S obzirom da postoji tek oko pet miliona godina, većina zvezda ovog jata su mlade i tople zvezde koje sijaju intenzivnom plavom svetlošću. Svetlost zvezda je odličan kontrast svilenkastom crvenom sjaju vodonikovog gasa koji ih okružuje.

Razvejana jata, poput NGC 2367, se često zapažaju u spiralnim galaksijama kao što je Mlečni put i obično se formiraju u spošaljnjim regionima galaksije domaćina. Na njihovom putu oko galaktičkog centra, trpe gravitacioni uticaj drugih jata, kao i ogromnih oblaka gasa pored kojih prolaze. S' obzirom da su otvorena jata slabo gravitaciono vezana i pošto stalno gube masu kada zračenje mladih zvezda izbacuje gas iz njih, spoljašnji uticaji na jato su dovoljno česti da neke od zvezda jata "odlutaju" i odalje se od svojih "rođaka", baš kao što se sumnja da je nekada davno to učinilo i naše Sunce. Ravejana jata imaju životni vel od nekoliko stotina miliona godina pre nego što se rasturi.

U međuvremenu, dok su još stabilna, jata su odlična za izučavanje evolucije zvezda. Sve zvezde koje sačinjavaju jato su rođene otprilike u isto vreme, od istog oblaka materijala što znači da se mogu porediti, i može im se odrediti starost i mapirati evolucija.
Kao i mnoga druga razvejana jata, NGC 2367 se nalazi unutar emisione maglinel iz koje su se zvezde i rodile. Ostaci magline se mogu videti kao filamenti i oblaci vodonikovog gasa, koji jonizuju najtoplije zvezde ultraljubičastom svetlošću koju. Što se više udaljavamo od jata i magline, primećujemo postojanje mnogo veće strukture: NGC 2367 i njegova maglina su jezgro mnogo veće magline pod imenom Brand 15, koja je, sa druge strane, mali deo ogromne superljuske, poznate kao GS234-02.

GS234-02 superljuska se nalazi na samoj ivici naše galaksije - Mlečnog puta. Predstavlja ogromnu strukturu koja se prostire na nekoliko stotina svetlosnih godina. Svoj život je započela kada je grupa veoma masivnih zvezda, koja se odlukuju jakim zvezdanim vetrovima, stvorila mehurove toplog gasa. Mehurovi koji su se nalazili jedan do drugog su se u jednom momentu spojili i formirali supermehur, a kratki životni vekovi zvezda u njegovom centru unačili su da će zvezde eksplodirati kao supernove u slično vreme, šireći supermehur još više, dok se ne bi spojio sa drugim supermehurovima. Na taj način svi zajedno stvaraju superljusku. Razultirajuća formacija je jedna od najvećih mogućih struktura koja može da se formira u galaksiji.

Ovaj koncentrično rasprostranjen sistem, jednako star koliko je i veliki, predstavlja divan primer detaljnih i međusobno povezanih struktura koje nastaju u galaksijama zahvaljujući rađanju i umiranju zvezda.


Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on sub lip 27, 2015 12:59 am

eso1525

25. JUNI 2015.
DZINOVSKA GALAKSIJA NE PRESTAJE DA RASTE

Najnovije opservacije sprovedene sa ESO Veoma velikim teleskopom otkrile su da je džinovska galaksija Mesje 87 progutala čitavu galaksije srednje veličine tokom poslednjih milijardu godina. Po prvi put, tim astronoma je bio u prilici da prati kretanja 300 sjajnih planetarnih maglina kako bi pronašao jasan dokaz ovog događaja, ali je pronašao i dokaz o postojanju viška sjaja koji je preostao od galaksije-žrtve.

Astronomi pretpostavljaju da galaksije rastu tako što gutaju manje galaksije. Ali, uglavnom je teško naći dokaz koji će ovo potvrditi – kao što bi se prosuta čaša vode u jezero brzo stopila sa okolnom vodom, tako se i zvezde u manjoj galaksiji stapaju sa veoma sličnim zvezdama veće galaksije.

Međutim, sada je tim astronoma koji predvodi PhD studentkinja Alesia Longobardi sa Maks Plank instituta zaekstraterestričku fiziku u Garhingu, Nemačka, je primenio veoma lukav posmatrački trik kako bi pokazao da se obližnja eliptična galaksija Mesje 87 spojila sa manjom galaksijom tokom poslednje milijarde godina.

"Ovaj rezultat direktno pokazuje da velike, sjajne strukture u svemiru i dalje rastu  - galaksije još nisu prestale da rastu!" primećuje Alesja Longobardi. "Veliki deo spoljašnjeg dela haloa galaksije Mesje 87 izgleda duplo sjajnije u poređenju sa situacijom kada sudara ne bi bilo."

Mesje 87 se nalazi u centru jata galaksija Device. Predstavlja ogromnu loptu zvezda, sa ukupnom masom od milion miliona masa Sunca i nalazi se na udaljenosti od 50 miliona svetlosnih godina.

Umesto da posmatraju sve zvezde u galaksiji Mesje 87 - gde boravi bukvalno preko milijardu zvezda, koje su pritom suviše bledunjave da bi se posmatrale pojedinačno - tim astronoma je posmatrao planetarne magline, sjajne ljušture starih zvezda [1]. S obzirom da ovi objekti sjaje veoma intezivno u određenoj nijansi akvamarin zelene, mogu biti lako razlučene od ostalih zvezda koje ih okružuju. Detaljne opservacije svetlosti uz pomoć moćnog spektrografa takođe su otkrile znake kretanja [2].

Kao što vodu iz čaše ne možete više da vidite jednom kad je prospete u jezero - ali možete da primetite uzburkanost površine vode jezere ili neke druge znake poremećaja - kretanja planetarnih maglina, izmereno FLAMES spektrografom sa Veoma velikog teleskopa, ukazuje na spajanje dve galaksije u prošlosti.

"Ono što gledamo je jedan nedavni događaj akrecije kada je galaksije srednje veličine propala kroz centar galaksiej Mesje 87, a kao posledica snažnih gravitacionih plimskih sila, njene zvezde su se sada rasule po površini 100 puta većoj od originalne veličine galaksije!", dodaje Ortvin Gerhard, šef grupe za dinamiku na Maks Plankovom institutu za ekstraterestričku fiziku u Garhingu, Nemačka, i koautor ove studije.

Tim je takođe veoma pažljivo posmatrao distribuciju zračenja u spoljašnjim delovima Mesje 87 i pronašao je dokaze o postojanju viška svetlosti koji potiče od zvezda u galaksiji koje su izvučene iz nje. Opservacije su takođe pokazale i da je manja galaksija donela mnogo mlađih, plavljih zvezda u Mesje 87. Pretpostavlja se da je verovatno bila spiralna galaksija u kojoj su se stvarale zvezde.

"Veoma smo uzbuđeni što smo u mogućnosti da identifikujemo zvezde koje su se rasule po halou galaksije, na površini od stotinu hiljada svetlosnih godina - a da i dalje budemo u prilici da iz njihovih brzina zaključimo da pripadaju istim strukturama. Zelene planetarne magline su igle i plaštu zlatnih zvezda. Ali, ove retke igle su ključ za razumevanje šta se dogodilo zvezdama", zaključuje ko-autor rada Magda Arnaboldi (ESO, Garhing, Nemačka).


Beleške
[1]Planetarne magline se formiraju kada se zvezde poput Sunca primaknu kraju svog života, a emituju veliki deo svoje energije u samo nekoliko spektralnih linija, a one najsjajnije u zelenom delu spektra. Zahvaljujući ovome, one su jedine pojedinačne zvezde čija kretanja mogu da se izmere u galaksiji Mesje 87, na udaljenosti od 50 miliona svetlosnih godina od Zemlje.

[2] Ove planetarne magline su bez obzira na sve i dalje jedva uočljive i zahtevaju celokupnu snagu Veoma velikog teleskopa kako bi ih proučavali: svetlost emitovana sa tipične planetarne magline koja pripada Mesje 87 galaksiji jednaka je sijalici od 60 W na Veneri, kada bismo je posmatrali sa Zemlje.

Kretanje planetarnih maglina duž linije vizure ka ili od Zemlje, dovodi do pomeraja u spektralnim linijama koje su posledica Doplerovog efekta. Ova pomeranja se mogu meriti veoma precizno uz pomoć osetljivih spektrografa, a na taj način se može saznati vrednost brzine magline.

Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on čet lip 18, 2015 11:40 pm

eso1524

17. JUNI 2015.
NAJBOLJI POSMATRACKI DOKAZ O POSTOJANJU PRVE GENERACIJE ZVEZDA U UNIVERZUMU

Astronomi su koristeći ESO-ov Veoma veliki teleskop otkrili najsjajniju galaksiju do sada pronađenu, u ranom univerzumu, kao i ubedljive dokaze da se unutar nje nalaze primerci prve generacije zvezda. Ovi masivni, sjajni i ranije čisto teorijski objekti su kreirali prve teške elemente u istoriji svemira - elemente koji su bili potrebni da bi se stvorile zvezde koje nas danas okružuju, planete koje orbitiraju oko njih i život kakav poznajemo. Novopronađena galaksija, obeležena kao CR7, je tri puta sjajnija od najsjajnije udaljene galaksije koja nam je bila poznata.

Astronomi su dugo teoretisali o postojanju prve generacije zvezda poznate u astronomskom svetu kao zvezdana Populacija III ove zvezde su napravljene od primordijalnog materijala iz Velikog Praska [1]. Svi teži hemijski elementi, poput kiseonika, azota, ugljenika i gvožđa, koji su neophodni za život, formirali su se unutar ovih zvezda. Ovo znači da su se prve zvezde morale formirati od jedinih elemenata koji su postojali u tom momentu: vodonika, helijuma i litijuma u tragovima.

Zvezde Populacije III bi trebale biti ogromne - nekoliko stotina ili čak hiljada puta masivnije od Sunca, izuzetno vruće i kratkotrajnog veka - eksplodirale bi kao supernove nakon oko 2 miliona godina. Do sada su izostajali čvrsti fizički dokazi o njihovom postojanju [2].

Tim pod vođstvom Davida Sobrala, sa instituta za Astrofiziku i Svemirske nauke, Prirodno-matematičkog fakulteta, Univerziteta u Lisabonu, Portugalija, i Opservatorije u Lajdenu, Holandija, koristio je ESO-ov Veoma veliki teleskop da bi bacili pogled u "praistorijski" svemir, period koji je nastupio 800 miliona godina nakon Velikog Praska. Umesto sprovođenja temeljne studije skocentrisane na mali deo neba, tim je proširio svoju interesnu zonu da bi napravili najveći katalog veoma udaljenih galaksija ikada sastavljen.

Ova velika studija sprovedena je uz pomoć Veoma velikog teleskopa (engl. Very Large Telescope - VLT), kao i W. M. Keck Opservatorije, Subaru teleskopa kao i NASA/ESA Huble svemirskog teleskopa. Tim je otkrio, i potvrdio, veliki broj iznenađujuće sjajnih i veoma mladih galaksija. Jedna od ovih galaksija, obeležena kao CR7 [3], predstavlja izuzetno redak objekat - ona je do sada najsjajnija galaksija ikada posmatrana u ovoj fazi razvoja svemira [4]. Sa pronalaskom CR7 i drugih sjajnih galaksija, ova studija se već pokazala kao uspešna, ali dalja istraživanja su dovela do dodanih uzvudljivih otkrića.

Instrumenti X-shooter i SINFONI koji se nalaze na VLT-u, su pronašli jaku emisiju jonizovanog helijuma u CR7, ali, ono što je krucijalni i iznenađujuće, ni znaka od težih elemenata u sjajnijim delovima galaksije. Ovo je značilo da je tim pronašao prve čvrste dokaze o jatima zvezda Populacije III, koja su jonizovala gas unutar galaksije u ranom svemiru [5].

"Ovo otkriće je prevazišlo naša očekivanja od samog starta", rekao je David Sobral, "nismo očekivali da otkrijemo ovako sjajnu galaksiju. Zatim smo, otkrivajući deo po deo prirode galaksije CR7, shvatili da nismo samo pronašli do sada najluminozniju udaljenu galaksiju, već i da ona poseduje sve i jednu karakteristiku koja se očekuje od zvezdane Populacije III. To su zvezde koje su formirale prve teške atome koji su konačno doveli i do toga da smo mi danas ovde. Stvari teško mogu biti zanimljivije od ovoga."

Unutar CR7 pronađena su i plavlja i nešto crvenija jata zvezda, što ukazuje na činjenicu da se formiranje zvezda Populacije III odvijalo u talasima - baš kao što je predviđeno teorijski. Ono što je tim direktno posmatrao je poslednji talas formiranih zvezdi Populacije III, što nas navodi na zaključak da je ovakve zvezde lakše naći nego što se ranije mislilo: one žive među običnim zvezdama, u sjajnijim galaksijama, ne samo u najranijim, najmanjim, najmanje sjajnim galaksijama, koje su toliko slabog sjaja da ih je veoma teško proučavati.

Jorryt Matthee, drugi autor rada zaključuje: "Oduvek sam se pitao odakle potičemo. Još kao dete sam hteo da znam odakle dolaze elementi: kalcijum u mojim kostima, ugljenik u mišićima, gvožđe u krvi. Saznao sam da su ove elemente formirale, na samom početku postojanja univerzuma, prve generacije zvezda. Sa ovim izvanrednim otkrićem, možemo po prvi put zaista da vidimo ove objekte.

Dalja posmatranja sa VLT, ALMA, i NASA/ESA Habl svemirskim teleskopm su planirana u cilju potvrde, van svake sumnje, da su zaista posmatrane zvezde iz Populacije III, kao i da bi se tražili i identifikovali novi primerci.

Beleške
[1] Ime Populacija III nastalo je zbog toga što su astronomi već klasifikovali zvezde Mlečnog puta kao Populaciju I (zvezde poput Sunca, bogate težim elementima, koje formiraju disk) i Populaciju II (starije zvezde, sa malim sadržajem teških elemenata, koje se mogu naći u centralnom ovalu i halou Mlečnog puta i zbijenim zvedanim jatima).

[2] Nalaženjih ovih zvezda je veoma teško: one su veoma kratkoživeće i sijale su u vreme kada je svemir bio neprozračan za njihovu svetlost. Raniji pronalasci uključuju: Nagao, et al., 2008, kada nije pronađen jonizovani helijum; De Breuck et al., 2000, pronađen jonizovani helijum, ali i ugljenik i kiseonik, kao i jasni znaci aktivnog galaktičkog jezgra; i Cassata et al., 2013, pronađen jonizovani helijum ali sa veoma malom ekvivalentnom širinom, ili slabim intenzitetom, kao i kiseonik i ugljenik.

[3] CR7 je skraćenica od COSMOS Redshift 7, što predstavlja meru udaljenosti ovog objekta u kosmičkom vremenu. Što je veći crveni pomak, to je galaksija udaljenija i gledamo sve dalje u istoriju univerzuma. A1689-zD1, jedna od najstarijih galaksija ikada posmatrana, nalazi se na crvenom pomaku 7.5.Inadimak je inspirisan velikim portugalskim fudbalerom, Cristianom Ronaldom, koji je poznat kao CR7.

[4] CR7 je tri puta jačeg sjaja od galaksije koja se do sad smatrala najsjajnijom pod nazivom Himiko, za koju se smatralo da je jedinstveni predstavnik svoje vrste.

[5] Tim je razmatrao dve različite teorije: svetlost je mogla poticati od AGN ili Wolf–Rayet zvezda. Nedostajanje teških elemenara i drugi dokazi, jasno ukazuju da ni jedna od ovih teorija nije ispravna. Tim je razmatrao i mogućnost da se radi o diktno-kolapsirajućoj crnoj rupi, što je takođe veoma egzotičan i čisto teorijski objekat. Izostajanje širokih emisionih linija i činjenica da su luminoznosti helijuma i vodonika bile mnogo veće od onoga što se predviđa za takav vid crne rupe, opovrglo je i ovu teoriju. Kada ne bi bilo prisutne emisije X zraka to bi bio dodatan dokaz da teorija o crnoj rupi nije odgovarajuća, ali za to su potrebna dodatna posmatranja.

Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on sri lip 10, 2015 10:48 pm

eso1523

10. JUNI 2015.
NEBESKI LEPTIR IZLAZI IZ SVOJE PRASNJAVE LARVE

Kampanja duge osnovice (engl. Long Baseline Campaign) teleskopa ALMA je proizvela neverovatno detaljne slike jedne udaljene galaksije koja se vidi posredstvom efekta gravitacionog sočiva. Slika nam prikazuje uvećane regione formiranja zvezda u galaksiji, kakve do sada nismo imali prilike da vidimo, posebno sa ovoliko detalja i na ovoj udaljenosti. Nova posmatranja su daleko detaljnija od onih sa NASA/ESA Svemirskog teleskopa Habl i otkrivaju grudve u kojima se formiraju zvezde u galaksiji koje su ekvivalent džinovskoj verziji Orionove planetarne magline.

Kampanja dugačke osnovice obezbedila je fantastična posmatranja i sakupila do sada najdetaljnije informacije o stanovnicima bliskog i dalekog univerzuma. Posmatranja sa kraja 2014. godine, u sklopu ove kampanje, ciljala su na udaljenu galaksiju poznatu kao SDP.81. Svetlost koja dolazi sa ove galaksije je "žrtva" kosmičkog efekta poznatog kao gravitaciona sočiva. Velika galaksija koja se nalazi izmedju SDP.81 i teleskopa ALMA [1] se ponaša kao sočivo, iskrivljujući svetlost udaljenije galaksije i stvarajući skoro savršen primer ovog fenomena pod nazivom Ajnštajnov prsten [2].

Najmanje šest grupa naučnika [3] su nezavisno analizirali podatke sa ALMA-e o SDP.81 galaksiji. Ovaj nalet naučnih radova je otkrio neprevaziđene informacije o galaksiji, uključujući detalje o njenoj strukturi, sastavu, kretanju, kao i drugim fizičkim karakteristikama.

ALMA se ponaša kao interferometar. Jednostavno govoreći, skup od nekoliko antena rade savršeno sinhronizovano u cilju skupljanja svetlosti kao jedan ogromni virtuelni teleskop [4]. Rezultat su nove slike SDP.81 koje imaju do 6 puta bolju rezoluciju [5] od slika sa NASA/ESA Svemirskog teleskopa Habl.

Sofisticirani modeli koje kreiraju astronomi oktrivaju fine, do sada neviđene strukture unutar SDP.81 u formi prašnjavih oblaka koji su džinovska skladišta hladnog molekularnog gasa - porodilišta za zvezde i planete. Ovi modeli su uspeli da isprave distorziju do koje dolazi usled uvećanja gravitacionim sočivom.

Sve ovo rezultiralo je posmatranjima teleskopa ALMA, koja su toliko dobra da naučnici mogu da vide "grudvice" regiona u kojima se rađaju zvezde, veličina do 100 svetlosnih godina, što je ekvivalent posmatranju džinovskih verzija Orion nebule kada bi ona proizvodila na hiljade više zvezda i nalazila se u dalekom svemiru. Ovo je prvi put da se ovakav fenomen posmatra na ovako velikim udaljenostima.

"Rekonstruisane slike galaksije sa uz pomoć teleskopa ALMA su spektakularne", rekao je Rob Ivison, ko-autor dva rada i Direktor naučnog programa u ESO-u. "Velika efektivna površina ALMA-e, veliko rastojanje između antena i stabilni atmosferski uslovi iznad Atakama pustinje, doveli su do izuzetnih detalja na slikama i spektrima. Ovo znači da posedujemo podatke veoma osetljivih posmatanja, kao i informacije o tome kako se različiti delovi galaksije kreću. Možemo da proučavano galaksije na "drugoj strani" svmira dok se sudaraju i stvaraju ogromne količine novih zvezda. Zbog ovoga ustajem iz kreveta ujutru!".

Koristeći se spektralnim informacijama skupljenih na ALMA teleskopu, astronomi su izmerili rotaciju udaljene galaksije i procenili njenu masu. Podaci pokazuju da je gas u ovoj galaksiji nestabilan; grudve gasa "padaju" ka unutrašnosti galaksije i vrlo verovatno će se pretvoriti u nove džinovske regione u kojima će se rađati zvezde u budućnosti.

Bitno je spomenuti da modeliranje efekta sočiva ukazuje na postojanje supermasivne crne rupe u centru galaksije koja se nalazi ispred posmatrane i služi kao sočivo [6]. Središnji region SDP.81 je previše slabog sjaja da bi bio detektovan, što dovodi do zaključka da galaksija koja je u prvom planu ima supermasivnu crnu rupu koja je 200-300 puta masivnija od Sunca.

Broj naučnih radova koji su objavljeni koristeći samo jedan set ALMA podataka demonstrira koliko je uzbuđenja među naučnicima stvorila visoka rezolucija i moć prikupljanja svetlosti ovog teleskopa. Takođe pokazuje koliko će ALMA pomoći astronomima u dolaženju do novih otkrića u narednim godinama, tokom kojih će biti postavljana i nova pitanja o prirodi udaljenih galaksija.


Beleške
[1] SPHERE/ZIMPOL koriste naprednu adaptivnu optiku kako bi kreirali slike ograničene difrakcijom, koje su mnogo bliže teroijskom limitu teleskopa kada ne bi bilo atmosfere, nego prethodni sistemi adaptivne optike. Napredna adaptivna optika takođe omogućava snimanje mnogo manje vidljivih objekata na nebu, koji su u blizini veoma sjajnih zvezda. Ove slike su takođe snimljene u vidljivoj svetlosti – kraće talasne dužine nego blisko-infracrvene, u kojima su ranije verzije adaptivne optike radile. Ova dva faktora doprinose značajno oštrijim slikama u poređenju sa ranijim snimcima teleskopa VLT. Čak je još veća uglovna rezolucija bila postignuta uz pomoć VLTI interferometra, koji međutim ne snima slike direktno.

[2] Prašina u disku je veoma efikasno rasejavala i polarizovala svetlost zvezda u pravcu Zemlje, što je omogućilo timu naučnika da stvori 3D mapu uz pomoć ZIMPOL i NACO podataka i RADMC-3D programa, koji koristi dati set parametara prašine, kako bi simulirao prolazak fotona kroz njega.

[3] Prva teorija govori o tome da je prašina koja potiče od vetra primarne, umiruće zvezde sabijena u prstenasti disk pod uticajem zvezdanog vetra i pritiska radijacije koji potiče od zvezde pratilje. Svaki dodatni gubitake mase sa glavne zvezde je potom sproveden, tj. preusmeren uz pomoć ovog diska, koji primorava materiju da se kreće ka spoljašnjim delovima u dva suprotna smera, normalno na sam disk.

Druga teorija sugeriše da zvezda pratilja vrši akreciju većeg dela materije koji umiruća zvezda izbacuje, a koji potom formira akrecioni disk i par moćnih džetova. Materijal koji preostane raznose zvezdani vetrovi i stvaraju oblak gasa i prašine koji okružuje zvezdu, kako bi se dogodilo u slučaju jednostrukog zvezdanog sistema. Novoformirani par džetova zvezde pratilje, koji se kreće mnogo silovitije od zvezdanih vetrova umiruće zvezde, stvara dvojne šupljine u disku oko zvezdu, što rezultuje ovim karakterističnim izgledom dipolarne planetarne magline.

Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on sri lip 10, 2015 10:28 pm

eso1522

08. JUNI 2015.
NAJDETALJNIJA SLIKA DALEKOG SVEMIRA DO SADA

Kampanja duge osnovice (engl. Long Baseline Campaign) teleskopa ALMA je proizvela neverovatno detaljne slike jedne udaljene galaksije koja se vidi posredstvom efekta gravitacionog sočiva. Slika nam prikazuje uvećane regione formiranja zvezda u galaksiji, kakve do sada nismo imali prilike da vidimo, posebno sa ovoliko detalja i na ovoj udaljenosti. Nova posmatranja su daleko detaljnija od onih sa NASA/ESA Svemirskog teleskopa Habl i otkrivaju grudve u kojima se formiraju zvezde u galaksiji koje su ekvivalent džinovskoj verziji Orionove planetarne magline.

Kampanja dugačke osnovice obezbedila je fantastična posmatranja i sakupila do sada najdetaljnije informacije o stanovnicima bliskog i dalekog univerzuma. Posmatranja sa kraja 2014. godine, u sklopu ove kampanje, ciljala su na udaljenu galaksiju poznatu kao SDP.81. Svetlost koja dolazi sa ove galaksije je "žrtva" kosmičkog efekta poznatog kao gravitaciona sočiva. Velika galaksija koja se nalazi izmedju SDP.81 i teleskopa ALMA [1] se ponaša kao sočivo, iskrivljujući svetlost udaljenije galaksije i stvarajući skoro savršen primer ovog fenomena pod nazivom Ajnštajnov prsten [2].

Najmanje šest grupa naučnika [3] su nezavisno analizirali podatke sa ALMA-e o SDP.81 galaksiji. Ovaj nalet naučnih radova je otkrio neprevaziđene informacije o galaksiji, uključujući detalje o njenoj strukturi, sastavu, kretanju, kao i drugim fizičkim karakteristikama.

ALMA se ponaša kao interferometar. Jednostavno govoreći, skup od nekoliko antena rade savršeno sinhronizovano u cilju skupljanja svetlosti kao jedan ogromni virtuelni teleskop [4]. Rezultat su nove slike SDP.81 koje imaju do 6 puta bolju rezoluciju [5] od slika sa NASA/ESA Svemirskog teleskopa Habl.

Sofisticirani modeli koje kreiraju astronomi oktrivaju fine, do sada neviđene strukture unutar SDP.81 u formi prašnjavih oblaka koji su džinovska skladišta hladnog molekularnog gasa - porodilišta za zvezde i planete. Ovi modeli su uspeli da isprave distorziju do koje dolazi usled uvećanja gravitacionim sočivom.

Sve ovo rezultiralo je posmatranjima teleskopa ALMA, koja su toliko dobra da naučnici mogu da vide "grudvice" regiona u kojima se rađaju zvezde, veličina do 100 svetlosnih godina, što je ekvivalent posmatranju džinovskih verzija Orion nebule kada bi ona proizvodila na hiljade više zvezda i nalazila se u dalekom svemiru. Ovo je prvi put da se ovakav fenomen posmatra na ovako velikim udaljenostima.

"Rekonstruisane slike galaksije sa uz pomoć teleskopa ALMA su spektakularne", rekao je Rob Ivison, ko-autor dva rada i Direktor naučnog programa u ESO-u. "Velika efektivna površina ALMA-e, veliko rastojanje između antena i stabilni atmosferski uslovi iznad Atakama pustinje, doveli su do izuzetnih detalja na slikama i spektrima. Ovo znači da posedujemo podatke veoma osetljivih posmatanja, kao i informacije o tome kako se različiti delovi galaksije kreću. Možemo da proučavano galaksije na "drugoj strani" svmira dok se sudaraju i stvaraju ogromne količine novih zvezda. Zbog ovoga ustajem iz kreveta ujutru!".

Koristeći se spektralnim informacijama skupljenih na ALMA teleskopu, astronomi su izmerili rotaciju udaljene galaksije i procenili njenu masu. Podaci pokazuju da je gas u ovoj galaksiji nestabilan; grudve gasa "padaju" ka unutrašnosti galaksije i vrlo verovatno će se pretvoriti u nove džinovske regione u kojima će se rađati zvezde u budućnosti.

Bitno je spomenuti da modeliranje efekta sočiva ukazuje na postojanje supermasivne crne rupe u centru galaksije koja se nalazi ispred posmatrane i služi kao sočivo [6]. Središnji region SDP.81 je previše slabog sjaja da bi bio detektovan, što dovodi do zaključka da galaksija koja je u prvom planu ima supermasivnu crnu rupu koja je 200-300 puta masivnija od Sunca.
Broj naučnih radova koji su objavljeni koristeći samo jedan set ALMA podataka demonstrira koliko je uzbuđenja među naučnicima stvorila visoka rezolucija i moć prikupljanja svetlosti ovog teleskopa. Takođe pokazuje koliko će ALMA pomoći astronomima u dolaženju do novih otkrića u narednim godinama, tokom kojih će biti postavljana i nova pitanja o prirodi udaljenih galaksija.


Beleške
[1] Galaksija koja se vidi zahvaljujući gravitacionom sočivu pripada vremenu kada je univerzum bio petnaestina njegovog sadašnjeg životnog veka, samo 2.4 milijarde godina nakon Velikog Praska. Svetlosti je trebalo dva puta duže vremena da dođe do nas nego što je Zemljin vek (11.4 milijarde godina), skrećući usput oko masivne galaksije koja se nalazi prvom planu koja se od nas nalazi na udaljenosti od 4 milijarde svetlosnih godina.

[2] Gravitaciona sočiva je predvideo Albert Ajnštajn u sklopu njegove teorije opšte relativnosti. Ova teorija nas uči da objekti mogu da zakrivljuju vreme i prostor. Svetlost koja se približava zakrivljenom prostor-vreme kontinuumu će i sama praviti zakrivljenost koji je stvorio dati objekat. Ovo omoggućava masivnim objektima - galaksijama i jatima galaksija - da se ponašaju kao kosmičke lupe. Ajnštajnov prsten je poseban tip gravitacionog sočiva, kod koga su Zemlja, galaksija u prvom planu i galaksija koju vidimo kroz sočivo savršeno poređane na način na koji se stvara harmonična distorzija svetlosti u vidu svetlosnog prstena.

[3] Timovi naučnika su ispod izlistani.

[4] Sposobnost teleskopa ALMA da "vidi" najsitnije detalje postiže se kada su antene najviše udaljene jedna od druge, sa razmakom do 15 km. Radi poređenja, ranija posmatranja gravitacionih sočiva pomoću ALMA-e su se sprovodila u kompaktnijoj konfiguraciji, sa antenama razmaknutim na po 500 metara, što se može videti ovde.

[5] Detalji se mogu razložiti do veličine od 0,023 lučne sekunde, odnosno 23 mililučne sekunde. Habl je posmatrao ovu galaksiju u bliskoj infracrvenoj svetlosti, sa rezolucijom od oko 0,16 lučnih sekundi. Treba imati u vidu da kada posmatra na manjim talasnim dužinama, Habl može da postigne bolju rezoluciju, oko 0,022 lučne sekunde u bliskoj ultraljubičastoj svetlosti. ALMA-ina rezolucija se može podesiti u zavisnosti od tipa posmatranja pomeranjem antena na veća ili manja rastojanja. Za ova posmatranja korišćen je najveći razmak, koji daje najbolju moguću razdvojnu moć.

[6] Slike visoke rezolucije sa ALMA-e omogućavaju naučnicima da pretraže centralni deo galaksije iz pozadine, koji bi trebao da se nalazi u centru Ajnštajnovog prstena. Ako bi galaksija u prvom planu imala supermasivnu crnu rupu u svom središtu, centralna slika postaje zagasitija. Slabašni sjaj centralne slike ukazuje na to koliko je masivna crna rupa u centru galaksije u prvom planu.

Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on sri lip 03, 2015 9:40 pm

eso1521

27. MAJ 2015.
ISKRICAVO KOSMICKO SLAVLJE

U najsjajnijem delu ove blještave magline pod nazivom RCW 34, mlade zvezde na dramatičan način zagrevaju gas i šire ga kroz predele ispunjene hladnim glasom. Jednom kada usijani vodonični gas dospe do granica gasnog oblaka, on se raspršti u okolni vakuum kao šampanjac iz upravo otvorene flaše – tokom procesa zvanog „champagne flow“. Međutim, ovo mlado zvezdano porodilište ima mnogo više toga da ponudi; sve su prilike da se u okiru jednog oblaka formiralo nekoliko zvezda.

Nova slika koja nam dolazi sa ESO Veoma velikog teleskopa u Čileu prikazuje spektakularni crveni oblak gorućeg vodoničnog gasa, iza mnoštva plavih zvezda. U okviru RCW 34 – lociranog u sazvežđu Južnog neba Vela – krije se grupa masivnih, mladih zvezda i to u najsjajnijem delu oblaka [1]. Ova skupina zvezda ima dramatičan uticaj na maglinu. Kada je gas izložen snažnoj ultraljubičastoj radijaciji – kao što je slučaj u centru ove magline – on postaje jonizovan, što znači da elektroni napuštaju vodonikove atome.

Astrofotografi veoma cene vodonični gas jer sjaji karakterističnom crvenom bojom po kojoj se ističu mnoge magline i čini da mnoge od njih poprime veoma bizarne oblike. Međutim, jonizovani vodonik ima i bitnu astronomsku ulogu: pokazatelj je postojanja zvezdanog porodilišta. Zvezde nastaju iz oblaka gasa koji se urušava i stoga ih ima u velikom broju u oblacima gasa popot RCW 34. Iz ovog razloga, RCW 34 je astronomima veoma interesantna maglina, jer im omogućava proučavanje procesa formiranja zvezda i njihovu evoluciju.

Ogromne količine prašine koje se nalaze unutar magline blokiraju pogled ka dešavanjima unutar zvezdanih porodilišta smeštenim u dubinama ovih oblaka. Maglinu RCW 34 karakteriše visok stepen ekstinkcije, što znači da veliki deo vidljive svetlosti biva apsorbovan pre nego što dospe do Zemlje. Uprkos skrivanju, astronomi mogu da zavire u ova gnezda mladih zvezda uz pomoć infracrvenih teleskopa koji mogu da "vide" i kroz oblake gasa i prašine.

Ako posmatramo predele u okolini crvenih oblaka, možemo uočiti mnoštvo mladih zvezda čije mase su mali deo mase Sunca. Ove zvezde imaju tendenciju da se okupljaju oko starijih, masivnijih zvezda u centru, dok je samo nekolio mladih zvezda raspoređeno u „predgrađu“ oblaka. Ova pojava navela je astronome na zaključak da se u ovom oblaku odigralo formiranje zvezda u nekoliko etapa. Tri džinovske zvezde formirale su se u prvi mah, da bi potom inicirale formiranje manje masivnih zvezda u blizini [2].

Slika je nastala korišćenjem podataka sa FORS instrumenta (FOcal Reducer and low dispersion Spectrograph), na VLT teleskopu, dobijenih tokom ESO posmatračkog programa Kosmički dragulji [3].


Beleške
[1] Maglina RCW 34 je takođe poznata pod imenom Gum 19, a u centru se nalazi sjajna, mlada zvezda  V391 Velorum.

[2] Najmasivnije i najsjajnije zvezde imaju veoma kratke živote  - koji se mere milionima godina – a manje masivne zvezde imaju duge živote koji mogu da prevaziđu trenutnu starost svemira.

[3] ESO program Kosmički dragulji je inicijativa koja ima za cilj da proizvede slike intrigantnih ili vizuelno primamljivih objekata u svemiru, uz pomoć ESO teleskopa, sa zadatkom da promoviše astronomiju i edukuje širu zajednicu. Ovaj program koristi vreme na teleskopima koje inače ne bi moglo da se potroši na naučna posmatranja. Svi prikupljeni podaci mogu biti korišćeni i u naučne svrhe i dostupni su astronomima kroz naučne arhive Južne evropske opservatorije.

Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on sri lip 03, 2015 9:29 pm

eso1520

20. MAJ 2015.
STRAHOVITA LEPOTA MEDUZE

Koristeći ESO-ov Veoma veliki teleskop u Čileu, astronomi su uspeli da uslikaju najdetaljniju sliku planetarne magline Meduza do sada. Kako se zvezda u srcu ove magline sve više bližila penziji, odbacivala je spoljašnje slojeve u okolni svemir i formirala ovaj šareni oblak. Ova slika na neki način "proriče" sudbinu našeg Sunca, koje će u jednom momentu postati sličan objekat.

Ova prelepa planetarna maglina je dobila ime po užasnom stvorenju iz Grčke mitologije - Gorgonovoj Meduzi. Poznata je i pod imenom Sharpless 2-247 i locirana je u sazvežđu  Blizanaca. Maglina Meduze se prostire na oko 4 svetlosne godine, a od nas je udaljena oko 1500 svetlosnih godina. Uprkos svojoj veličini ovaj objekat je dosta taman i težak za posmatranje.

Meduza je bila užasno stvorenje, sa zmijama umesto vlasi kose. Ove zmije su predstavljene kao zmijoliki filamenti sjajnog gasa u planetarnoj maglini. Crveni sjaj koji potiče od vodonika i slabiji zeleni sjaj gasa kiseonika, šire se u prostor daleko izvan okvira ove slike i formiraju polumesečasti oblik na nebu. Izbacivanje mase zvezde u ovom stadijumu njenog života je često isprekidano, što može dovesti do formiranje fascinantnih struktura unutar planetarne magline.

Desetinama hiljada godina, zvezdano jezgro planetarne magline je okruženo ovim spektakularnim oblacima šarenog gasa [1]. Tokon narednih nekoliko hiljada godina gas se polako raspršuje u okolinu. Ovo predstavlja poslednju fazu transformacije zvezde slične Suncu, pre nego što se završi aktivna faza njenog života i postane beli patuljak. Faza plantarne magline je samo mali delić životnog veka jedne zvezde - kao što je vreme potrebno detetu da napravi balončić od sapunice i gleda kako nestaje u daljini samo jedan trenutak u poređenju sa jednim celim ljudskim životom.

Jako ultraljubičasto zračenje vrele zvezde iz centra magline dovodi do uklanjanja elektrona iz atoma gasa koji se kreće ka spoljašnjem prostoru, čime ovaj gas postaje jonizovan. Karakteristične boje ovoj sjajnog gasa se mogu koristiti da se identifikuju objekti. Naprimer, prisustvo zelenog sjaja dvostruko jonizovanog kiseonike ([O III]) je alatka koja se koristi za identifikovanje planetarnih maglina. Koristeći se odgovarajućim filterima, astronomi mogu da izoluju i uklone zračenje koje potiče od sjajnog gasa i učine da se do tog momenta maglina slabijeg sjaja vidi kao mnogo izraženija pojava u odnosu na tamnu pozadinu.
Kada je zelena [O III] emisija magline prvi put primećena, astronomi su mislili da su otkrili neki novi element i nazvali su ga nebulium. Kasnije su shvatili da se zapravo radi o retkoj talasnoj družini zračenja [2] jonizovane forme već poznatog elementa, kiseonika.

Ova maglina se naziva i Abell 21 (formalinije PN A66 21), po američkom astronomu Džordžu Abelu, koji je prvi oktrio ovaj objekat 1955. godine. Naučnici su neko vreme razmatrli da li je ovaj objekat zapravo ostatak eksplozije supernove. Tokom 70-ih godina dvadesetog veka, naučnici su uspeli da izmere kretanje i druge osobine materijala unutar oblaka i da ga jasno identifikuju kao planetarnu maglinu [3].

Na ovoj slici se nalaze podaci sa instrumenta FOcal Reducer and low dispersion Spectrograph (FORS) koji se nalazi na Veoma velikom teleskopu i prikupljeni su u sklopu programa ESO Cosmic Gems [4].


Beleške
[1] Kontraintuitivno, zvezdano jezgro planetarne magline Meduza nije sjajna zvezda u centru ove slike. Ova zvezda se nalazi ispred magline, u prvom planu slike, pod imenom TYC 776-1339-1. Centralna zvezda Meduzine magline je slabijeg sjaja, plavkasta zvezda koja se nalazi tik uz centar polumesečastog oblika na desnoj strani ove slike.

[2] Ova vrsta zračenja je retka s obzirom da se proizvodi kroz zabranjeni mehanizam — prelaze koji su zabranjeni kvantnomehaničkim selekcionim pravilima, ali do kojih i dalje može doći samo sa veoma malom verovatnoćom. Odrednica [O III] nam pokazuje da je linija zabranjena (uglaste zagrade) i da potiče od dvostruko jonizovanog (deo III u imenu) kiseonika (O).

[3] Očekivana brzina oblaka je izmerena i iznosi 50 kilometara u sekundi, što je mnogo manje od brzine koju očekujemo da ima ostatak supernove.

[4] ESO Cosmic Gems programme je program upoznavanja javnosti sa slikama interesantnih, intrigantnih ili vizuelno atraktivnih objekata dobijenih sa ESO-ovih teleskopa, u cilju edukacije. Program koristi vreme na teleskopima koje ne može biti upotrebljeno u naučne svrhe. Svi prikupljeni podaci mogu biti pogodni za naučna istraživanja i dostupni su istraživačima preko ESO-ove naučne arhive.

Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on sri lip 03, 2015 9:16 pm

eso1519

13. MAJ 2015.
MRACNA STRANA ZVEZDANOG JATA

Uz pomoć opservacija sprovedenih sa ESO Veoma velikim teleskopom, otkrivena je nova klasa “mračnih” zvezdanih jata u okolini džinovske galaksije Kentaur A. Ovi misteriozni objekti izgledaju slično kao normalna jata, ali su mnogo masivnija i najverovatnije kriju neočekivano velike količine tamne materije ili čak crne rupe – postojanje ni jedne od ovih pojava astronomi nisu mogli da pretpostave, a ne shvataju ni njihovu prirodu.

Zbijena zvezdana jata su velike lopte, sačinjene od hiljada zvezda, koje se kreću oko većine galaksija. Oni su među najstarijim zvezdanim sistemima u svemiru i preživeli su gotovo ceo proces rasta galaksije i njene evolucije.

Met Tejlor, doktorand na Katoličkom univerzitetu Pontificia u Santjagu, Čile i dobitnik ESO stipendije, vodeći je autor ovog istraživanja. Evo kako on to opisuje: “Zbijena jata i njihove zvezde su ključ za razumevanje nastanka i evolucije galaksija. Decenijama, astronomi su mislili da su sve zvezde, koje čine određeno zvezdano jato iste starosti i hemijskog sastava. Međutim, sada nam je jasno da su ovi objekti mnogo čudniji i komplikovaniji.“

Eliptična galaksija Kentaur A (poznata i kao NGC5128) je nabliža džinovska galaksija našem Mlečnom putu i pretpostavlja se da sadrži oko 2000 zbijenih jata. Mnoga od ovih zbijenih jata su sjajnija i masivnija u poređenju sa oko 150 drugih jata koja kruže oko Mlečnog puta.

Met Tejlor i njegov tim sproveli su najdetaljniju studiju do sada, na uzorku od 125  zvezdanih jata u orbiti oko Kentaura A, uz pomoć instrumenta FLAMES na ESO Veoma velikom teleskopu na Paranal opservatoriji u severnom Čileu [1].

Ove podatke koristili su kako bi odredili masu jata [2] i uporedili sa podacima o sjaju svakog od njih. U većini slučajeva, tokom ove studije otkriveno je da sjajnija jata imaju veću masu na način koji je bio očekivan – ako jato sadrži više zvezda, imaće i veći ukupni sjaj i veću ukupnu masu. Međutim, u slučaju nekih jata dogodilo se nešto neočekivano: bila su mnogo puta masivnija nego što je izgedalo. I još čudnije, što su bila masivnija, imala su veći udeo nevidljive materije. Nešto je ova jata činilo mračnim, tajnovitim i masivnim objektima. O čemu je reč?

Postoji nekoliko mogućnosti. Možda mračna jata sadrže crne rupe, ili druge mračne ostatke u svojim centrima? Ova ideja može objasniti deo skrivene mase, ali je tim shvatio da to ne može biti cela priča. Da li je po sredi možda tamna materija? Smatra se da zbijena jata gotovo uopšte ne sadrže ovu misterioznu supstancu, ali možda su neka jata, iz nepoznatog razloga, zadržala značajnu količinu tamne materije u svojim centrima. Ova hipoteza bi objasnila posmatračke podatke, ali se ne uklapa u klasičnu teoriju.
Tomas Puzia, ko-autor studije, dodaje: “Naše otkriće zvezdanih jata sa neočekivano velikim masama, za količinu zvezda koje sadrže, ukazuje na to da postoje višestruke porodice zbijenih jata, sa različitim istorijama nastanka. Očigledno su neka jata veoma slična, ali vrlo je verovatno da to što vidimo nije sve.”

Ovi objekti ostaju misterija. Tim je takođe uključen u opširniju studiju zbijenih jata u drugim galaksijama i postoje određene naznake da ovakvi mračni objekti mogu biti pronađeni i u drugim delovima svemira.
Met Tejlor sumira situaciju: “Naišli smo na novu, misterioznu klasu zvezdanih jata.” Ovo nam govori da imamo još mnogo toga da naučimo o svim aspektima formiranja zbijenih jata. Ovo je jedan značajan rezultat i neophodno je da nađemo još ovakvih jata u orbitama oko drugih galaksija.”

Beleške
[1] Do sada, astronomi su proučavali zvezdana jata do detalja u Lokalnoj grupi galaksija. Zahvaljujući ovim relativno malim udaljenostima, u prilici su da direktno izmere njihove mase. Posmatrajući NGC 5128, izolovana, masivna eliptična galaksija tek nešto malo van granica Lokalne grupe, na oko 12 miliona svetlosnih godina, astronomi su uspeli da odrede mase zvezdanih jata upošljavajući instrument FLAMES na VLT-u do njegovih krajnjih granica.

[2] Posmatranja izvršena uz pomoć instrumenta FLAMES pružila su uvid u kretanje zvezda unutar jata. Karakteristike orbita zavise od jačine gravitacionog polja i samim tim mogu da budu upotrebljene za određivanje mase jata – astronomi ove procene nazivaju dinamička procena mase. Optička moć ogledala jednog od VLT primarnih teleskopa, prečnika 8,2 metra, i mogućnost instrumenta FLAMES da simultano posmatra više od 100 jata, bili su ključni za sakupljanje podataka neophodnih za studiju.

Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Admin on sri lip 03, 2015 8:54 pm

eso1518


30. APRIL 2015.
STUBOVI STVARANJA OBJAVLJENI U 3D


Korištenjem MUSE instrumenta na ESO VLT, astronomi su proizvedeni prvi kompletan trodimenzionalni prikaz poznatih stubova stvaranja u maglini Orao, Messier 16. Novi zapažanja pokazuju kako su različiti prašnjavi stubovi ovog legendarnog objekta raspoređeni u prostoru i otkrivaju mnogo novih detalja - uključujući i ranije neviđen mlaz iz mlade zvezde. Intenzivna zračenja i zvezdani vetrovi iz sjajnih zvezdanih jata su oblikovali prašnjave Stubove Stvaranja tokom vremena i u toku  sledecih tri miliona godine, ce ih u potpunosti isparilti.  


Admin
Admin

Broj postova : 109
Join date : 26.01.2015

Korisnički profil http://eso-info.forumieren.eu

[Vrh] Go down

Re: NAUCNA SAOPSTENJA 2015.

Postaj by Sponsored content


Sponsored content


[Vrh] Go down

Stranica 1 / 2. 1, 2  Next

Prethodna tema Sljedeća tema [Vrh]

- Similar topics

 
Permissions in this forum:
Ne moľeą odgovarati na postove.